Аутор: Мухарем Баздуљ
Десило се, ето, и то: Дритан Абазовић, премијер Црне Горе и патријарх Српске православне цркве Порфирије потписали су трећег августа у преподневним сатима у Подгорици Темељни уговор о односима између Црне Горе и Српске православне цркве. Документ је потписан и ништа се није десило. Ником небо није пало на главу. Није се десио смак света. Није волшебно нестала црногорска застава са Ист Ривера и није држава Црна Гора преко ноћи инкорпирана у државу Србију.
Премијер Абазовић је после изјавио да је „једно важно питање стављено ад акта“. И то је заправо најбољи могући коментар целе ситуације. Питање које је годинама било главни „клин у чорби“ црногорске политичке ситуације решено је, сада се свима ваља заиста бавити политиком.
Постоји она стара и често кориштена дистинкција између политичара и државника: политичар је онај који се примарно брине за резултате наредних избора, док је државник онај кога више од тога интересује властито место у историји. Дритан Абазовић је овде примарно деловао као државник, али може се десити да колатерално профитира и као политичар. То првенствено зависи од тога када ће се у Црној Гори одржати наредни избори.
Како време буде пролазило, биће све јасније да ће потписивање Темељног уговора донети деескалацију друштвене и политичке атмосфере у црногорској јавности. НЈегово непостојање одговарало је искључиво радикалним националистичким елементима и са црногорске и са српске стране. За прве, то је био баук, а за друге је његово непостојање било кључни доказ и илустрација властите угрожености. Треба, међутим, ипак проћи нешто времена да то постане посве очигледно.
Треба такође рећи да је потписивање Темељног уговора својеврсно „мајсторско писмо“ Абазовићеве политичке вештине. Притисак на њега да не потпише овај уговор био је пођеднако снажан као онај од пре непуне две године да не подржи владу Здравка Кривокапића. Оба пута Абазовић је био постојан кано пословична (и химнична) клисурина и није био издајник своје домовине како га вређа она немоћна гомилица што се некад звала „Апел 88“.
Кукавни апелаши не показују баш претерану оригиналност и интелигенцију. Врхунац њихове инвентивности је лепљење етикете Сејде Бајрамовића, Рахмана Морине те Емира Кустурице. Свака од тих паралела у контексту Абазовића је потпуно промашена. Ако нека паралела из црногорске историје евентуално има неког смисла, то је можда паралела са Исом Махмутовићем, човеком који је одбио да учествује у рушењу НЈегошеве капеле 1972, не желећи да, по властитим речима, „руши туђу светињу“. Исо Махмутовић се није одрицао властитог идентитета, само је имао довољно чојства да „брани друге од себе“. У делу јавности који је све српско идентификовао са псовком, оваква позиција је сама по себи разлог да неког прозову четником. Дритану Абазовићу служи на част да се таквих оптужби и клетви није уплашио.
Није та врста притиска увек безазлена. Примера ради, у отприлике исто време док се вршен притисак на Абазовића да не потпише Темељни уговор, мање-више иста група „регионалних душебрижничких инфлуенсера“ острвила се била на Кристијана Шмита, високог представника међународне заједнице за Босну и Херцеговину, због најава да ће искористити тзв. бонске овласти да би наметнуо промене изборног закона. Иако његова позиција не зависи од избора у БиХ нити од воље било ког сегмента босанскохерцеговачког електората, Шмит се лецнуо и није наметнуо већ најављену одлуку, већ је спровео само неке козметичке промене.
Нису ове ствари неповезане. Оно што данас најчвршће повезује с једне стране Ђукановића и његове следбенике, с друге бошњачку елиту у Сарајеву око СДА и Бакира Изетбеговића, а с треће Аљбина Куртија и њему одан део приштинске политичке сцене јесте потпуно хистерична опозиција пројекту Отвореног Балкана. Пројекат иза кога су стопроцентно стале Србија, Северна Македонија и Албанија, а за који, чини се, недвосмислено навијају Сједињене Америчке Државе као и неке од најважнијих земаља Европске уније, у Црној Гори подржава такође велики део јавности, у БиХ постоји јасна потпора из Републике Српске, код хрватског фактора у ФБиХ нема гласног негодовања, док и међу бошњачким политичарима, барем на потезу од Фахрудина Радончића до Златка Лагумџије постоје неки позитивни сигнали; напокон, на Косову има најмање артикулисаних заговорника Отвореног Балкана, мада засигурно ни тамо не пролази глуво упозорење Едија Раме да је за њих једина права дилема: или рат или Отворени Балкан.
Два највећа балканска писца, Иво Андрић и Исмаил Кадаре, бавили су се у својим важним делима проклетством „зачараних кругова“ непрекидне освете. Кључна подела данас на Балкану је да ли сте за рат или сте за мир. Неки нажалост наглас призивају „друго полувреме“ несвесни да ће њихово „друго полувреме“ неком другом увек бити прво те да ће онда ти други призивати своје „друго полувреме“.
Политика Отвореног Балкана је политика мира. Темељни уговор између Црне Горе и Српске православне цркве није нужно пролегомена за улазак Црне Горе у Отворени Балкан, али без њега би тај улазак био потпуно немогућ. Политика унутар Отвореног Балкана морала би бити политика без клина у чорби, односно политика у чијој је суштини чорба без клин(ов)а. Али без обзира на то, Абазовићев потпис на Темељни уговор био је државнички моменат. Што рекао онај коме није требао никакав Темељни уговор пошто су се у његовој личности стапале Црна Гора и Српска православна црква: Имао се рашта и родити.
(Културни центар Новог Сада)