Култ Светог Василија настајао је још за његовог живота, а послије његове смрти постепено се ширио како се проносио глас о чудотворним моћима његових моштију. На поклоњење његовим светим моштима долазе до данашњих дана многобројни поклоници различитих вјера.
Херцеговац поријеклом, Свети Василије Острошки рођен је 28. децембра (по старом календару) 1610. у селу Мркоњићима у Поповом пољу. Као син сиромашних, али побожних родитела Петра Јовановића и Анастасије, одмалена jе васпитан у духу православног милосрђа и доброчинства. Док је као дјечак чувао стоку, дијелио је и последњи залогај хране са сиромашнијим од себе.
У страху од Турака родитељи су га склонили у оближњи манастир Завалу, где је игуман био његов стриц, јеромонах Серафим. Ту се описменио и стекао шире знање о хришћанској науци. Да би се духовно и богословски yсавршавао, игуман Серафим га је послао у манастир Тврдош, у сједиште Требињске епархије са школом, обимном манастирском библиотеком и монасима који су преписивали богослужбене књиге. У том духовном мајдану искушеник Стојан, како му jе било крштено име, прима монашки постриг и добија монашко име Василије.
Из Тврдоша је отишао на Цетиње код митрополита Мардарија баш у вријеме када су католички мисионари језуити упорно радили на унијаћeњу Срба. Противан благом ставу митрополита Мардарија према унији, jеромонах Василије се враћа у Тврдош и ту убрзо постаје архимандрит. Колико су му моћи дозвољавале, спрјечавао је дјеловање мисионара римског папе који су насрнули на приморске, црногорске и херцеговачке крајеве да унијате православце. Стога га је народ називао ревнитељем православлља. Каo некада Свети Сава, и он је кренуо у народ и обилазио хереговачка села храбрећи људе да истрају у вјери и трпљењу. Турци су га називали рајин богомољац.
Године 1651. постаје митрополит Источнохерцеговачке епархије. У то вријеме турски насилници почели су силно да пљачкају и нападају српске манастире и робе народ, и православни и католички. Митрополит Василије и тада посјећује своје епархијане, мири завађена племена и указује на нужност заједничког живљења православних, католика и муслимана, у којима је видио само једнака боголика створења. Притиснут сплеткама због таквог свог става и турским зулумима, он се повуче у келију игумана Исаије на Острогу, одакле подиже на Горњем Острогу цркву посвећену Ваведенњу Пресвете Богородице. На Острогу је и преминуо 29. априла (по старом календару) 1671.
Култ Светог Василија настајао је још за његовог живота, а после његове смрти постепено се ширио како се проносио глас о чудотворним моћима његових моштију. На поклоњење његовим светим моштима долазе до данашњих дана многобројни поклоници различитих вјера.
Извор: Српске славе