Пише: Јанко Плавшић
Диктатура Мила Ђукановића трајала је више од тридесет година. Толико дуго је угњетавао народ Црне Горе и уништавао ову дивну земњу. Пљачкајући ја са својим партијским друговима, пријатељима и кумовима, док није дошла на ивицу пропадања. Све се то, надамо се, завршило тридесетог августа прошле године. Заслуге за пад режима су покупили сви сем оних који су се борили од самог почетка.
Данас се тим перјем кити и премијер Здравко Кривокапић, величајући туђу побједу као само своју. То је онај човјек који је љубио тробојку док му је ваљала, а сада је главни промотер НАТО-а и независне државе *Косово. Ако мени не вјерујете, видите шта је изјавио амерички изасланик за Балкан, у разговору са Дританом Абазовићем.
Онда и не чуди то како се као нестраначка личност ушуњао на прво мјесто коалиције „За будућност Црне Горе“, чврсто се држао ње и Срба док није „засјео“ на мјесто премијера. Јесте неспорна чињеница да га је препоручила Црква. Али, ко се надао да ће „човјек из народа“, издати оне, којима је ријеч блажено почившег митрополита Амфилохија била довољна да уступе своје мјесто и учине све да би до побједе дошло.
Своју дугогодишњу борбу и повјерење народа ставили су у руке човјека, који се тридесет година није огласио против диктатуре Мила Ђукановића. Не замјерам им ја то, наша света Црква је то тражила од њих и то се није доводило у питање. На крилима тих људи на њиховим борбама, улици, батинама, хапшењима, терору над породицама и још много тираније од ДПС-а, Здравко Кривокапић је постао премијер. И захвалио се на томе, тако што је са позиције премијера ријешио да ствара нову странку.
Што је није стварао прије пада режима, па се са те позиције ухватио у коштац са ДПС-ом, и показао колико је храбар. Као што су годинама радили они који су њему побједу донијели. Него данас из позиције моћи, са кључног мјеста у Влади Црне Горе оснива странку. Што је брутална трговина утицајем и злоупотреба државних институција, моћи и новца у политичке сврхе. Наметнуо је концепт експертске владе и био против уласка политичара, да би данас ријешио да постане други политичар-експерт у њој. Да не говоримо о моралној недоследности, невјери и издаји оних који су га ту довели, почевши од посланика и лидера странака, па до сваког гласача који га је гласао.
А грубо извртање истине је и то, да су друштвене мреже пресудно утицале да постане премијер. Да ли он стварно мисли да бот-овска армија коју посједује, уз помоћ западних сила а предводи их његова ћерка, могла утицати на то? Наравно да не. Таква изјава је приземна и бесмислена, којом се доминантан утицај и допринос Српске православне цркве на резултате избора жели релативизовати и обесмислити.
И мјесто да се енергија нове извршне власти усмјери на развлашћивање ДПС-а она је усмјерена на разрачунавање са ДФ-ом и то је једини „рат“ који интересује Здравка Кривокапића. Тај рат му је једина нада да ће дуже остати у фотељи коју није ни сада заслужио.