Припремила: Ивана Рмуш
Софија Јовановић је била једна од ћерки месара Јовановића из Београда.
Расла је слушајући оца како жали што нема мушког наследника, осветника
Косова. Иако је била дјевојчица ове ријечи су се дубоко урезале у срце
Софије. Годинама касније, када је била лијепа матуранткиња избио је
Први балкански рат. Софија се није много двоумила, одсјекла је своју
косу, узела пушку и придружила се Народној одбрани као добровољац.
Прелазак из њежне женске хаљине у војну униформу јој није много
тешко пао. Ватрено крштење имала је на Црној Чуки и Вељој Глави,
као прва жена борац у српској војсци. У тим тешким борбама у октобру
- животе је изгубило више од 1.400 српских бораца. Софија је у том
паклу стекла први орден на коме пише „Осветници Косова“, као што је
њен отац желио.
Софија је крстарила иза непријатељских линија, правила диверзије и
изненадне нападе. на њеним грудима низала су се одликовања па се
њен лик нашао и на њемачкој дописници са натписом „Жена-војник у
рату 1912. године“, а слика у униформи објављена је на илустрацији
париског „Малог журнала“ 1912. с потписом „Српска хероина – госпођица
Софија Јовановић“.
По окончању Другог балканског рата, униформу је замијенила хаљином и
запослила се као чиновница у Дирекцији жељезнице. Нажалост, мир је
потрајао само неколико мјесеци. После Сарајевског атентата искусним
ратницима било је јасно да се спрема напад на Србију. Када је рат
објављен, Влада из Ниша је наредила војсци да не брани престоницу на
граници, по савету савезника. Београђани, међу којима и 22-годишња
Софија, мислили су другачије.
Предати Београд без борбе? Нема човјека коме би тако нешто пало на
памет – одсјечно је говорила Софија.У ноћи између 28. и 29. јула 1914.
она је била учесник прве битке Великог рата, у којој је разбијен
аустријски десант на Београд. Ушла је у састав Сремског добровољачког
одреда, чији је задатак био да крстари иза непријатељских линија у
Срему. Командовала је првом групом српских бораца, која је прешла на
непријатељску територију. Војска је тражила добровољце да пређу
Саву, извиде непријатељске положаје и пресјеку телефонске жице које
су водиле од аустроугарске карауле с друге стране Савског моста до
штаба у Земуну. Прва се пријавила Софија, коју су ратни другови у шали
звали Софроније због мушке храбрости. Понијели су и две српске
заставе. Прешли су ријеку и изненадили аутроугарску посаду која се
разбјежала. Уништили су телефонске комуникације, а Софија је на
караулу ставила српске заставе, које су непријатељи видели из Земуна.
Покупили су аустроугарско наоружање и муницију и под топовском ватром
вратили се у Београд.
То није био њен последњи поход. Учествовала је у страшној бици на
Дрини када је српској војсци нестало топовске муниције, била је ту и у
пресудним моментима Колубарске битке. Остала је да се препричава
легенда о црнокосој дјевојци опасаној реденицима и бомбама како
прелази Саву и уништава топове који руше Београд. Софија је преживјела
и Албанску голготу, изгубила дио стопала и остала инвалид али је
награђена са 13 одликовања и тако постала најодликованија жена у
Великом рату.
Након свих тих страдања ипак је остала дама, опет је обукла хаљине и
високе потпетице и поред тога што није имала половину стопала. Удала
се за ратног друга и није се појављивала у јавности. Сматрала је да
не треба очекивати од отаџбине било какву плату за проливену крв и
није вољела салонске ратнике који су се лактали за привилегије. Тако
је Софија остала заборављена нарочито после Другог светског рата. У
наслеђе је оставила 13 ордена пажљиво умотаних у бијелу чипкасту
марамицу.