Јутарња јадиковања Ђукановића за „Јутарњи лист“: Влада Црне Горе није државни орган него администрација једне квазивјерске заједнице

Устоличење Јоаникија, митрополита десантно-хеликоптерског Цркве Србије, једна је у вишегодишњем низу епизода обновљене офанзиве великосрпског национализма на Црну Гору

Предсједник Црне Горе Мило Ђукановић казао је да је прича да је предсједник Србије Александат Вучић „притиснут“ да призна независност Косова „спин београдских медија ради стицања политичких поена на домаћем терену“

„То је преувеличана прича. Они се тобоже боре да врате Косово. А не би веће казне за Србију било него да им га неко врати. Они би Косово, али без Албанаца. Као што би Црну Гору, али без Црногораца. Очигледно је да би за Београд Црна Гора била једина права компензација за Косово. Вучић често критикује бившу власт у Србији како су „пустили Црну Гору да оде“ 2006. године. Као да је била дио Србије. Сјетите се што Дарко Худелист пише о Вучићу и његовој патњи дан након црногорског референдума, у каквом га је стању затекао у његовој кући. „Био је то догађај с којим се декларисани српски националист Вучић никако није могао помирити“, рекао је Ђукановић у интервјуу за Јутарњи лист, који преносе Вијести.

Казао је и да су реална опција нови избори у Црној Гори.

„Црна Гора мора у најскорије вријеме добити национално одговорну владу. Која ће је странка и који људи чинити, одлучиће грађани на изборима. Колико год ово једногодишње искуство мучно изгледало, на неки је начин и корисно. Лјуди у Црној Гори сада имају јаснију представу што је понуда на политичкој сцени наше државе. Па и кад су с правом љути на претходну власт, сад ће реалније процијенити капацитете алтернативе. И, вјерујем, заувијек одбацити патолошку мржњу као покретач промјена. Мржња и комплекси не воде нигдје. Из тога се не рађа ништа добро ни за државу, ни за грађане. Бирачи ће казнити политички сулуде идеје релативизовања црногорског антифашизма као најмаркантније карике црногорске хиљадугодишње историје. Као и служење туђим умјесто својим националним интересима“, рекао је Ђукановић.

На питање је ли „хеликоптерско“ устоличење митрополита Јоаникија на Цетињу заправо, како неки мисле, почетак коначног „обрачуна“ оних снага које желе детронизирати Црну Гору и укључити је у тзв. „српски свет“ и оних који желе да очувају њену државност и национални идентитет, Ђукановић је одговорио:

„Устоличење Јоаникија, митрополита десантно-хеликоптерског Цркве Србије, једна је у вишегодишњем низу епизода обновљене офанзиве великосрпског национализма на Црну Гору. А све у складу са неугаслом стратегијом Гарашанинових Начертанија још од средине 19. вијека. Иако је и ова фаза антицрногорске агресије заснована на истим, лажним премисама негирања црногорског националног, културног и вјерског идентитета, тиме логично и потребе за независном Црном Гором, приоритетна мета је заправо грађански и секуларни карактер наше државе и њена европска и евроатлантска оријентација. Насилнички великосрпски национализам, ситуиран у самом сједишту државне политике Србије, дрско покушава наметнути слику о Црној Гори као другој српској држави, која је грешком и непажњом ранијег београдског државног врха остварила независност. И сада се та „грешка“ покушава исправити милитантно-политичким дјеловањем преостале прекограничне инфраструктуре велике Србије – Цркве Србије, квазивјерске заједнице одговорне за већину злочина које је тај националистички пројект починио од 90-их година до данас. Почетни успјеси дали су крила тој ретроградној клерофашистичкој менажерији: политичке литије су се уз громогласну подршку службеног Београда успјеле представити као одбрана угрожених светиња и вјерских права; теократска влада Црне Горе, антицрногорска и квислиншка, у служби је посрбљивања своје државе коју освајањем Цетиња желе и симболично бацити на кољена и понизити, да је као покрајину припреме за живот у пројектованом „српском свету“, што је еуфемизам за Велику Србију. Испоставиће се, вјерујем, да је то почетак краја те прљаве преваре која је лажним пренемагањем о наводно угроженим правима Срба у региону, баш као и раних 90-их година, успјела парализовати пажњу европске, западне политике, будући да се истовремено спроводи платформа хибридног рата Русије против Европе и НАТО-а на Западном Балкану“.

Јесу ли догађања на Цетињу показала да Црна Гора хода по рубу могућих сукоба, па чак и грађанског рата како неки мисле, а својевремено сте и ви казали да ће Црногорци, ако затреба, ићи и „у шуму“?

„Бојим се да сте у праву. Није мали број оних који би жељели гурнути Црну Гору у грађанске сукобе. Али, ми смо сачували мир и учврстили мултиетнички склад и у много изазовнијим временима: у вријеме крвавог распада Југославије, у НАТО-овој кампањи на СРЈ 1999., у припреми и одржавању референдума 2006., у покушају државног удара 2016. Успјећемо и овај пут. Ја сам својевремено фигуративно рекао да ћемо бранити Црну Гору ако треба и одласком у шуму. Послије најновијих цетињских догађаја још чвршће стојим иза тих ријечи“.

Је ли ово што се догодило на Цетињу Пирова побједа просрпских снага, како неки кажу, или потврда њихове снаге и моћи?

„Владину акцију на Цетињу назвао сам Пировом побједом већ у првом реаговању послије срамног напада и хемијског рата, досад невиђеног на овим просторима, против голоруких грађана окупљених на мирним цетињским протестима. Несретна влада, заправо обична играчка у рукама београдских државних, црквених и парадржавних структура, као што су опет они то исто у рукама Москве, била је спремна пролити крв тај дан на Цетињу само да би за то оптужили црногорске патриоте, и у крајњем мене, за њихова непочинства. Цетињска догађања протеклих дана показала су сву слабост, дилетантизам и осионост актуалне власти. Сигуран сам да је то почетак њихова стрмоглавог пада“.

Зашто мислите да су црногорска влада и СПЦ инсистирали да се, упркос напетостима па и могућој ескалацији сукоба, устоличење обави баш на Цетињу?

„Линија заповиједања офанзиве на Цетиње и Црну Гору је, макар данас, ваљда очигледна. Влада Црне Горе је сервис Цркве Србије, која је инструмент реализације пројекта Велике Србије, што је службена државна политика Београда. А Србија је политичко-сигурносна и информативна база за реализацију руских геополитичких интереса на Балкану. Добро је да им памет није врлина, па нијесу издржали да се не похвале својом улогом у тој дозлабога глупој операцији на Цетињу. Као да смо их ми учили како да се угрувају. Уосталом, видјели сте то утркивање у саморекламирању предсједника Вучића и портпаролке руског МВП-а Захарове. Зашто су то чинили? Увијек из истог разлога: да Црну Гору по било коју цијену, укључујући и рат, ставе под своју контролу. Србија зато што мисли да је вријеме за нови покушај прекрајања граница на Балкану, а Русија да би послала поруку НАТО-у, ЕУ и државама у региону. Вјеровали су да ће то завршити након прошлогодишњих избора и инсталирања њихове владе у нашој држави. Нијесу успјели, успркос огромном напору. Сјетите се само политичко-медијске лудорије – битке за Никшић, озваничене у режимским медијима Београда, и то поводом локалних избора у том граду. Неће успјети ни сада. Напротив, пресудили су клеронационалистичкој српској митрополији на Цетињу. Духовити Цетињани су одмах за Јоаникија рекли да је он, иако као издајник други у нашој историји с тим именом, први „достављени“ митрополит. А влада је ту само била у улози услужне компаније Глово. Није само достављени, него и крвави митрополит. У тој нечасној работи је и Порфирије, први човјек Цркве Србије, обиљежен тим жигом, што никад неће моћи спрати, док се не извини Црној Гори и Црногорцима.

Колико је у овом тренутку угрожена егзистенција црногорске државе и нације којој се оспорава засебни етнички и црквени идентитет те који су разлози тога?

„Озбиљно су нападнути грађански и секуларни карактер државе Црне Горе и њена европска перспектива, а тиме и сам опстанак државе. Јер, Црна Гора не може опстати осим као грађанска држава. Очекивано, најприје се проблематизовали црногорски национални идентитет. Јер, ако нема Црногораца, нема ни потребе за независном Црном Гором. А, као што знате, по тој безумној теорији муслимани су измишљени народ. А Албанци ће се ваљда већ некако снаћи у прерасподјелама међу увећаним, етнички и вјерски хомогеним државама. Разлог је једноставан: без Црне Горе у „српском свету“ пројект Велике Србије заувијек је мртав. Постараћемо се да тако и буде“.

Често се спомиње да иза овакве политике дестабилизације Црне Горе стоји Русија, односно да се све догађа у четвороуглу СПЦ-Вучић-Кремљ-црногорска влада. Што мислите о томе?

„Већ сам казао. Ово није црквено него државно политичко питање. Зато Црква Србије није субјект него инструмент. А влада Црне Горе није државни орган него администрација једне квазивјерске заједнице. Зато је ово српско-руски пројекат Ми управо проживљавамо најагресивнији напад великосрпског национализма на црногорску државу и црногорски идентитет у нашој новијој исторји. Овако није било ни у вријеме Милошевића“.