Због чега није изграђена ТЕ у Беранама
Приредили: Јашовић Виолета, Иритано Стефани, Боричић Слободанка
Др Дејан Барјактаровић, дипломирани инжењер геологије, који је запослен у Геолошком заводу Србије као Виши савјетник задужен за сектор Регионална геологија, рођен je у Петњику. Иако већ годинама живи у Београду, не заборавља свој родни крај. Са др Барјактаровићем разговарали смо о енергетским потенцијалима Берана и Црне Горе, али и о другим питањима у вези са том темом.
Истакли сте да је вашу пажњу привукао серијал репортажа Скривене љепоте Берана, а посебно репортажа о Петњику због своје тематике која је у вези са Вашом струком. Замолићемо вас прокоментаришете из стручног угла.
- Редовни сам пратилац Вашег портала. Пријатно сам изненађен темама којим се бавите у оквиру категорије занимљивости и нарочито сам изненађен лијепим текстом о Петњику. Предпостављам да је мало људи и научних радника из нашег краја знало колики је научни значај тзв. Беранско-поличког угљоносног басена. Као неко ко је директни учесник истраживања овог басена (за потребе свог научног рада) за потребе завичајног музеја из Берана, само могу да упутим ријечи хвале дамама које су обрадиле ову тему и да им у перспективи пружим сваки вид подршке у наставку даљих истраживања на подручју Берана, а и шире. У том смислу, нудим им своју личну помоћ, а и запослених у Геолошком заводу Србије, да кроз студију Геонаслеђе и геодиверзитет Берана и шире околине прикажу све геолошке и културне знаменитости нашег краја и да покушају да валоризују љепоте којима обилато располажемо. Била би права штета овакве природне љепоте не приказати целом свету, посебно имајући у виду контекст опредељења Црне Горе као еколошке дестинације. Овом приликом желим да им од срца честитам и пожелим много успеха у даљем раду.
Петњик и његова околина познати су по богатим ресурсима угља. Сматрате ли да су ти ресурси довољно искоришћени?
- Не само Петњик, већ цео басен је богат великим резервама квалитетног мрко-лигнитског угља. Геолошке резерве у оба басена су процењене на око 162 милиона тона. Различити фактори (природни и друштвени) су утицали на то да део резерви остане трајно заробљен и неискоришћен. Други део резерви је већ годинама предмет трговине (политичке), неразумевања, заблуда и злонамерних подметања Беранама и Беранцима.
Из одговора на претходно питање закључујемо да нисте оптимиста да ће се надлежни студиозно позабавити решавањем овог проблема.
- Мислим да нико не би био срећнији да види развој свог града и краја од мене. Ја се негде и осећам дужним и одговорним да вратим оно што су мој град и Црна Гора уложили у мене, школујући ме. На жалост, из Берана и Црне Горе сам испраћен са два кофера, сузама у очима и моји младалачки снови да као кадровски стипендиста на последипломским студијама допринесем својим знањем, су се распршили као мехур. То ме није спречило да и данас, поред Београда и породице, живим за мој родни крај и да користим сваку прилику да у склопу својих могућности, помогнем. Али да Вам одговорим на постављено питање:
Почетком овог века, за потребе изградње ТЕ Беране је рађена студија оправданости. У њеној реализацији је учествовало 17 стручњака из различитих области. Резултати студије су приказани у закључним разматрањима у новембру 2002. год и презентовани почетком 2003 год. у Подгорици. Коначан исход је био да се не гради ТЕ у Беранама. Одмах после тога престао је да ради Рудник мрког угља Петњик. Резултат је, по мом личном мишљењу погрешне одлуке, био погубан, како тада, тако и данас. Рудник данас ради, али коначно решење пласмана производа и очекивани ефекат ни до данас нису испуњени. Због тога мислим да Петњик и Беране немају природно, већ, МРТВО БОГАТСТВО И БЛАГО.
Неки „добронамерни Беранци“ су ту одлуку дочекали са олакшањем, али већина људи чија егзистенција је зависила од Рудника је знала какви ће ефекти настати за беранску привреду, а они су били погубни.
Зато, сматрам да треба да се зна права истина о свему томе. Тројица Беранаца који су били чланови комисије су се свесрдно залагали да се донесе одлука о изградњи ТЕ. Нама су се придружила још двојица чланова комисије, а остали су приликом доношења одлуке ћутали као заливени. Морам да признам да су се неки и радовали. Нама тада није било дозвољено да било шта кажемо. Као директни учесник свега тога и као неко ко је припремио геолошку подлогу за ТЕ сматрам да имам пуно право да кажем истину о томе. Имена људи који су били уз мене (или ја уз њих) не желим да помињем, јер се нисам консултовао са њима. Као оправдање за доношење те погубне одлуке су биле процењене експлоатационе резерве (18.511.870 тона угља) у целокупном басену (Лежиште Петњик 9.665.303 тона) и пројектовани капацитет ТЕ од 110 МW. Нама тада, а мени ни до данас, није било јасно ко је пројектовао капацитет ТЕ Беране. Моја маленкост и двојица рударских инжењера су свесно ишли на сигурне резерве да бисмо оправдали изградњу ТЕ Беране. Наша усмена препорука (која никада није ушла у завршне документе) је била да сигурни капацитет може да буде 80 МW (2 *40). Мени у то време није било јасно зашто су се мешала два концепта: Ко прави ТЕ (Држава или приватник). Ми смо, наравно, почели са идејом приватника, а онда је Држава преузела обавезу на себе да донесе одлуку. Због тога су и поједини економски показатељи били нелогични. Ако приватник гради ТЕ, он сигурно зна своје домете и зна ефекат. Држава то другачије гледа. Сума сумарум је била да успоставимо правила како нам одговара у датом тренутку. Моје старије колеге из Берана су ме саветовале (поучене искуством) да се повучем и да прихватим пораз да не бих уништио своју каријеру. Као горак укус остаје и чињеница да су покушали да нас посвађају са колегама из Пљеваља и да нас представе као ривале-која ће ТЕ имати приоритет.
После тога сам се окренуо од свега, али и даље стојим на становишту да је идеја била добра, логична и оправдана. Своје тврдње заснивам не само на налазима до којих сам тада дошао, већ и на бази предиспозиција које сам представио. ТЕ Беране је требало да буде модерна електрана комбинованог типа, са погоном за одсумпоравање, еклектрофилтерима и сл. Загађивала би мање животну средину него сви кршеви увезени из Европе који колају Беранама. Била би смештена на простору Рудеша, са рудником би запошљавала преко 500 радника и планирани век је требао да буде 29 година. И тај век није био добро испланиран, јер век једне електране је требао да буде 25 +15 година. Замислите колики би ефекат то био за град Беране. Када кажем комбинована, мислим на карактеристике да се једног дана пребаци да ради на гас.
Епилог свега је познат. ТЕ Пљевља нема довољно сировине јер су лежишта Маоче и Матаруге непоуздани. Она је кратког вијека, при том је и лоше пројектована и купљена „на силу“. Као неко ко се бави енергетиком, познати су ми детаљи који садашњим експертима нису. ТЕ Беране није и како ствари стоје неће никада бити изграђена. Реално имамо времена до 2050-2055 године да пробамо да валоризујемо тај потенцијал када ћемо доћи под удар осталог дела Европе да полако гасимо своје енергетске капацитете из чврстих горива.
Сматрате ли да је неко свјесно опструирао цјелокупни пројекат, да ли и ваше колеге дијеле исто мишљење?
- Да, управо тако. Моје сазнање о Пројекту изградње ТЕ се разликује од званичног става. Лично мислим да ће се моје колеге и сарадници који су учествовали у томе препознати, али ја немам њихову сагласност да их помињем. Такође не желим да их доводим у незгодну ситуацију. Данас са ове дистанце и из Београда мени је лако да причам о томе. Наравно, ја никад и нисам престао да причам о томе, нити да се залажем за изградњу ТЕ Беране. Своје мишљење сам рекао и садашњем менаџменту рудника. Моје мишљење није тајна. Овде сам Вам рекао своје импресије. Са данашњим искуством и знањем, закључци које сам тада доносио су и када сам био млад инжењер апсолутно били тачни и прецизни. Ја сам имао срећу да будем блиски сарадник бившег сувласника Рудника, покојног Гојка Радојевића. Из прве руке сам знао све и директно утицао на ток догађаја и на неке године. На жалост, имао сам прилику да видим и крах једне дивне идеје, сатанизацију и финансијски крах једног човека и његове породице. Такође сам, али у мањој мери прозиван као неко ко је „финансијски ојадио“ рудник. Како сам знао од кога долазе ти напади и ко су коловође тога врло брзо сам то предупредио. Моје поједине колеге које су учествовале у овом пројекту су, колико ми је познато, имале већих проблема него ја. Данас вероватно потомци Гојка Радојевића могу да посведоче моје речи, а моје колеге не бих желео да доводим у незгодан положај.
Мислите ли да је овај пројекат од старта био осуђен на пропаст?
- Ја не бих рекао да је пројекат у старту осуђен на пропаст. Мислим да је тек после сазнања о важности и квалитету пројекта, наше упорности и чврсте воље, неко одлучио да се пројекат прекине и да се на један перфидан начин изађе из свега. Неоспорно да је пројекат био исплатив, нарочито за приватника. Они на које данас сумњам, у то време нису били умешани. Пре бих рекао да су у све били умешани добронамерни људи из тадашње Владе Црне Горе, неки људи из Електропривреде Црне Горе и из ТЕ Пљевља. Данас све то има другу конотацију и ти људи су на индиректан начин, намерно или ненамерно отворили врата неким другим људима и идејама. Због тога све има други призвук и значај. Због неких полтрона идеја је пропала. Зарад личног снисходљивог односа према првом човеку све је отишло низ Лим. Не могу овом приликом да се не захвалим једином човеку и стручњаку који је поред нас Беранаца имао разумевања и слуха за овај пројекат. То је др Миодраг Гомилановић. Надам се да му подршка коју нам је дао није нанела штете како у његовим Пљевљима, тако и у Црној Гори. Ми смо у добрим колегијалним односима. Заједно смо разговарали и о другим идејама и пројектима, али из поштовања према њему о теми Берана никад са њима нисам хтео да разговарам. Са другим мојим колегама који су учествовали у томе сам и данас у добрим односима.