Хуманисти Берана ујединили су се са завичајцима у дијаспори и покренули акцију која наговјештава љепшу будућност браћи Кораћ из насеља Лончари. Три младића остала су без оба родитеља и након одрастања у дому тетке Миомирке живот ће наставити у својој кући. Уколико се у организацију укључи још донатора, браћа Кораћ на свој кров над главом неће још дуго чекати.
Неколико пожутјелих фотографија једина је Николина, Василијева и Немањина успомена на тренутке проведене у загрљају мајке и оца. Родитељска топлина нестала је у дану у којем је трагично преминула мајка Светлана, а неколико година касније изненада умире и отац Милован. Бригу о ђечацима преузимају тетка Миомирка и тетак Жарко.
„Ми нисмо имали ђецу, али он је рекао да ни једно дијете не смије да иде у Дом. Ми ћемо да водимо рачуна. И прихватио их је у нашу кућу, сву тројицу”, каже Миомирка.
Она истиче да је заједно са својим супругом све пружила ђеци, али да осјећају да им фале отац и мајка.
Са пуно осјећања и љубави породица Дубак подизала је дјечаке. Било је, међутим, тренутака испуњених тугом.
“Требају рођендани, школа почиње, ђеца знају, питају. Недостају родитељи. Кажу – Мика, како ја да славим, кад ја не могу да славим у мојој кући”, каже Миомирка.
Срећу за браћу Кораћ и наговјештај бољег живота донијели су берански хуманисти, који су са њима су на плацу на којем је почела изградња куће.
“Срећан сам што ћу са својом браћом добити нов кров над главом. Желим да се захвалим свима који су нам помогли. Посебно организацији „Чојство“ и Лончарима и свим људима који су учествовали у организацији“, истиче Никола Кораћ.
Идеја да Никола, Василије и Немања добију свој дом потекла је од Ранка Лончара. Са браћом и пријатељима преко донатора у Данској обезбјеђује почетни капитал. У акцију се укључује беранско Удружење „Чојство“, и уз подршку племенитих људи кренуло се у радове.
“Радимо ту срцем. Доста се људи одазива да помогне како новчано тако и физички. Долазе људи из комђшилука. И Општина Беране изашла је у сусрет. Машине су послали да се темељи ископају, бетон, шљунак“, каже Владан Џикнић, предсједник хуманитарног Удужења „Чојство“.
Солидарни Беранци на градилишту су свакодневно, и вјерују у своју племениту мисију. Уколико се на позив за помоћ одазове још људи Кораћи неће дуго чекати да отворе ведрије животно поглавље.
“Ако би донације биле као што пристижу, са тим неким током рачунамо да ова ђеца славу славе Светог Николу у својој кући ове године“, истиче Радисав – Раца Вукићевић, члан ХО „Чојство”.
Окупљени у беранском насељу Лужац, хуманитарци поручују да уз мало добре воље и саосјећања није тешко усрећити људе.
“Када би сваки грађанин Црне Горе, они који иду у кладионице, 50. центи оставили са стране, на свака два – три мјесеца неко би добио какав – такав кров над главом. То сигурно”, закључује Вукићевић.