Ароганција према сиротим вазалима

Пише: Владимир Боричић

Претходних дана је с нестрпљењем дочекана најава нове парламентарне већине у Црној Гори да ће на ванредној сједници Парламента 18. фебруара усвојити предложене измјене закона о Тужилаштву, што је, у пет до дванаест, изазвало опструкције са свих страна. Успротивила се наводно и Европска комисија стављањем на дневни ред тих измјена. Дужи низ година усвојим извјештајима је Комисија указивала на неефикасност  црногорског правсуђа да се обрачуна са организованим криминалом и корупцијом на високом нивоу. Сада је, наводно изостала консултација са Европском унијом и Венецијанском комисијом.

Тужно и смијешно. Обичан грађанин ове наше земље пита се, ко нам брани да наш Парламент и наша Влада спроводе реформе по мјери нашег схватања уређења правног система. Ако то није тако онда нијесмо независна и суверена држава, него, у најмању руку протекторат. Испада да ми можемо да вијећамо и договарамо се, али се зна ко је capo di villaggio

Ако је успостављен овакав вазални однос прма НАТО-у и ЕУ, онда није чудно што се претходна гарнитура могла одржати да управља диктаторски над нашим народом. који се непрестано бунио и покушавао да свргне јарам с врата.

Сада, када се то, чудом, десило, опет сметње, лицемјерје, опструкције и подаништво.

Процес развалшћивање претходног режима требало је убрзано спроводити јер народ постаје нестрпљив, неповјерљив, разочаран и поред тога што се неколико министара у новој Влади народу представило у добром свјетлу, одлучно и зналачки.

Ко нам брани раформе у свим сегментима правосудног система? Ако то чини ЕУ, онда то наводи на сумњу да она нас и не жели као партнера, само изналази разлоге за то, па и оне најбаналније.

Народ се понадао 30. августа да ће му сванути послије вишедеценијске диктатуре. рачунао је да је нова Влада формирана и подржана од Парламентарне већине да нашу државу извуче из дубоке и свеколике кризе. Спреман је народ да трпи али му не треба уништавати наду у бољу будућност. Није му право што се превише и безразложно оклијева у развлашћивању.   

Народу треба пружати и стално обезбјеђивати демократске гаранције за његов живот и рад. Власт мора бити највећи и најоданији борац за људска права.

Обнова и освежење свих институција новим кадровима је Conditio sin equa non,  како би народ знао ко је заштитник његових права. Те промјене и реформе треба спровести од врха и по дубини, ако се мисли оздравити друштвени живот свих грађана. Потребна је за то само поштена политичка воља, одлучност и стратешка визија нашег свеукупног развоја. Морамо се окренути себи и добро процјењивати колики је егоизам и протекционизам европске – бриселске бирократије и не спотицати се о њихове често и не увијек добронамјерне примједбе. Реформе треба да спроводимо себе ради, нашег напретка ради, а не да бисмо заслужили њихову наклоност. Да ли смо баш обавезни да некритчки прихватамо сваку њихову директиву? Мислим да не!  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *