Бедемски камен још увијек прича приче

 

Пише: Дијана Ћоровић

Петар Шундић о тврђави која плијени добром енергијом.

Стара тврђава Бедем  гордо издигнута над никшићким пољем вјековима уназад  била је упориште интересантних збивања,  а сада и прича које се преносе са кољена на кољено. Историјски и географски подаци свједоче о томе како је тврђава позната  по имену Оногошт подигнута на гребену  стрме и стјeновите главице  која се издиже над пољем 20-25 м. Никада, ипак, није истражено када је настао први градски бедем. Остаци тврђаве која је опстала до савременог доба потврђују претпоставке да је подигнута на темељима некадашњег војног утвrђења из четвртог вијека. Како се помиње у римским писаним изворима,  Никшић је носио име Андерва, а то је било римско насеље у вријеме Јулија Цезара. Временом je ова тврђава мијењала изглед и господаре. Османлије су обновиле град крајем  17. и почетком 18. вијека, тако да је Оногошт представљао јако упориште турске власти на ширем простору. У то вријеме састајао се  од Горњег града са шест кула и Доњег града који је имао пет кула. Након османске власти тврђава је изгубила своју функцију, а данас је овај бедем љетња позорница.

Утемељена на коријенима далеке прошлости, ова тврђава још увијек прича приче које могу чути само они који знају да препознају исконску љепоту овог мјеста које зрачи позитивном енергијом. О томе нам говори нико други него особа која је истински и без двоумљења загрлила дух овог мјеста и остала ту да сачува и ојача вјековну енергију. Петар Шундић, покретач и извршни директор „Бедем феста“, извршни директор НВО “ Pro futuro’’, почасни члан скупштине организације Савеза слијепих за Никшић, Шавник и Плужине, рођени је Никшићанин, а његово стваралаштво великим дијелом је везано за ову тврђаву. Препознатљив као ентузијаста, волонтер, музичар и хуманиста, открива за наш портал још скивених љепота овог мјеста.

-Петре, важите за личност која је пробудила и подигла свијест у региону, а и шире, о значају утемељеног Оногошта. Да ли су све приче о Бедему као утврђењу далеких вијекова прошлости испричане?

Па, једна велика инспирација сама по себи је Древни град и те зидине Оногошта и вјечита инспирација је размишљање о прошлости и првим народима који су пролазили овим простором, гдје негдје сежем по неким бројним истраживањима да су овдје пролазили Илири, Римљани, а током средењег вијека Турци. У последње вријеме поносан сам на чуњеницу да смо подстакли и  Министарство културе, које генерално управља овим простором, да се укупна пажња јавности скрене на питање заштите и очувања, промоције и валоризације старог града  Бедема у Никшићу. Постоје бројне , бројне приче и мислим да је ово један драгуљ који уопште није откривен, упркос одеђеним истраживањима која су вршена, одређеним занимљивим предметима која су пронађена, па и одређени новчићи који указују на старије трагове него што то званична историја признаје. Довољно је говорити о култној легендарној пјесми “Смрт попа Мила Јововића“, гдје се то десило на овом локалитету и гдје сам ја годинама инспирисан идејом да се може направити један другачији формат изведбе тог великог умјетничког дјела; да му се на неки други начин приступи, да се “Смрт попа Мила Јововића“ донесе у неком новом формату, рецимо у сарадњи са  Рамбом Амадеусом, зашто да не, који је иначе познат по томе да је обрађивао “Смрт попа Мила Јововића“. И уопште тај моменат наступа на Бедем фесту и рецитал који је извео, то је заиста нешто што је посебно. Овај камен има много тога још да исприча, увјерен сам у то. Мислим да је негдје потпуно занемарен, али са друге стране сам увјерен да смо радом наше организације, једанаестогодишњим радом у континуитету и упорним позивањем и на заштиту, и на промоцију, и на очување отворили нека нова поглавља. Надам се да ће у некој преспективи времена која је пред нама сигурно овдје доћи до неких значајнијих и још темељнијих истраживања која ће открити бројне занимљиве ствари, предмете, приче које ће још више у том археолошком смислу дати на значају кад је ријеч о овом локалитету. Занимљиво је, рецимо, испричати то да су 1877.године мирнодопским путем људи који су управљали градом предати кључеви краљу Николи. Занимљиво је и то да је Британац Џорџ Еванс направио мапу старог града Бедема. Можда би било занимљиво да са амбасадом Уједињеног Краљевства у Црној Гори кренути у ту причу. Тај човјек је био заслужан за оживљававање овог простора, стварајући ту мапу негдје између 1870. до 1900 године. У тих 20-30 година он је био овдје и радо је врло упорно. Захваљујући њему имамо изглед приближан некадашњем. Дакле, имамо Горњи град и Доњи град који је апсолутно девастиран, чији се трагови у потпуности губе.

По струци сте правник, али Ваша интересовања досежу до дубина музике, културе, спорта, гдје откривате да су Вам главне смјернице стрпљење и љубав. Можете ли наћи везу између Ваше личне инспирације са Бедемом, за који многи мјештани тврде да плијени позитивизмом?

Први пут кад се овдје попењете, а бројни људи нијесу били и тек полако откривају овај простор, Ви се морате заљубити у овај локалитет. Уопште, долазак у град буди неку мистику, буди у вама неки осјећај да размишљате о прошлости, да негдје перцептирате будућност, да направите ту везу   троугла између прошлости, садашњости и будућности. Инспирација, дефинитивно, на овом простору не може да не дође. Вјерујте ми да све пројекте које сам некад радио и изван “Бедем Феста“, а наша организација је јако активна на бројним пољима,  углавном бројне идеје које су дошле, дошле су управо захваљујући боравку на овом простору. Као да вас духови прошлих времена негдје надахњују осјећајући најбољу намјеру коју имате, када је ријеч о овом простору. Ми никада нијесмо размишљали о профиту. Нама је једина идеја била водиља ентузијазма, тј.да вратимо суграђане који су имали негативну конотацију у вези са овим мјестом. Зато што се овдје, нажалост, проливала крв, зато што је овдје некад био затвор, овај бедем је имао много неких негативних ствари да исприча у смислу неких судбина, људи и тако даље, али ми смо успјели за ових једанаест година да разбијемо предрасуду суграђана који су  ме на улици заустављали да изразе захвалност,  али ипак говорили: “Ја се никад не бих попео горе.  Још имам неку аверзију прем том мјесту.“ Ипак, у последње вријеме фестивал је удахнуо нову енергију. Пошто сваке године “Бедем Фест“’има неку поруку, а углавном су афирмативне, једне године смо имали слоган “Мир, брате, мир“, затим “Твој град“…Једноставно смо анимирали наше суграђане и тако се из дана у дан све више људи се враћа тврђави. Овдје настају бројне љубави, први пољупци, тако да у задње вријеме можемо говорити о посебној позитивној енергији, о позитивном доживљају тврђаве, не само код суграђана, већ код бројних људи са стране. Они у огромном броју  продефилују, нарочито у периоду љетњих мјесеци и ти људи се диве овом простору. Ове године Корона је учинила своје када је ријеч о боравку  људи на овом простору, али интересовања за “Бедем Фест“ је свакако било. Кренули смо од најмлађих наших суграђана, па смо ове године организовали јавни час Историје  овдје, а једно вријеме су  долазили основци из Никшића, боравили на овм простору и слушали у неком неформалнм смислу о историјату. Успјели смо да  пробудимо машту наших најмлађих суграђана. То су нове генерације које ће тако бити подстакнуте и правилно усмјерене у раном периоду свог живота да би били наследници свега овога што ми радимо. Ми смо постепено из године у годину успијевали да растемо и да добијамо подршку. Најприје је све кренуло врло наивно, али поштено и искрено.

Постоји ли неки траг који наговјештава или открива мистичну страну овог мјеста?

Дефинитивно, то могу да Вам потврдим. Ми сваке године организујемо волонтерске акције и зовнемо младе људе, јер у прољећном периоду кад крене растиње, жбуње, трње…треба овај простор очистити и оспособити за посјету. Тако смо једне године приликом уклањања сезонског растиња у подножју наишли на римски басен. Изван ових зидина постоје трагови првог народа који је заправо све овдје направио смислено. Све има свој смисао. Ту је тај комунални систем, прикупљање воде, кишнице, постоје  канализациони системи воде који указују на то да су ти древни народи овдје смислено дошли. Ово је један неоткривени драгуљ, дефинитивно. Када би се археолози из неког другог аспекта више посветили истраживању на овим просторима, наишли би на бројна чуда која би овај простор учинила још богатијим. Бедем прича приче. Негдје постоје приче да Бедем изгледа као насукани брод који је заустављен у времену. Срећа па смо те слике разбили. Јер из ваздушне перспективе само тако дјелује, али овај брод је дефинитивно кренуо, овај брод није потонуо и није у поринућу. Ми смо му удахнули тај живот и ја сам поносан на то и на „Бедем Фест“. Сви моји сарадници за ових једанаест година, као многи млади људи који су овуда прошли, заправо удахнули живот овдје и оживјели самим тим сјећања на народе који су ту били. У афирмативном смислу, јер међу нашим народом постоји  изражена напетост нарочито по питању вјера и националности. Стога, ми смо увијек позивали на то да смо ми прије свега људи и да треба да се окренемо свом културном наслијеђу, јер не можемо ићи у будућност док не истражимо све оно што нас чини повезаним. Јер, Никшић  је био то стретиште, мјесто сретања различитих култура, различитих цивилизација…Ја сам увјерен да је све то рађено смишљено и да у граду Никшићу, Требињу, Херцег Новом…су били путнички каравани и да нас у том смислу треба везивати. Макар да тврђаве у Црној Гори увежемо, па да направимо један караван гдје бисмо направили ту једну руту и гдје бисмо прије свега вратили сјећања на прошлост, а и понудили неке перцепције будућности. Нажалост, ове древне зидине су исписане графитима, људи се неодговорно и несавјесно понашају према културној баштини, а ми смо ту да их подсјетимо да је гријех ударити у овај древни камен. Ово је неко зидао и то не на начин на који се то данас гради. То је грађено голим рукама уз највеће мајсторство и вјештину. По томе треба да упознамо вриједност овог простора и да га чувамо. Ми смо давали бројне иницијативе да се заштити ово мјесто, чак сам предлагао да Никшић, с обзиром на културна дешавања, буде  центар културе у Црној Гори, са  Захумљем које је обиљежило 120 година постојања и са бројним другим институцијама. Ми доста радимо на промоцији древних зидина као туристичке дестинације које обавезно треба обићи. Никшић је некада био град рокенрола, пива и челика. Нажалост, та индустрија се није одржала након распада Југославије. Некада су фабрике биле увезане, оне нијесу могле опстати саме од сeбе у Црној Гори јер је мало тржиште, али зато се морамо окретати управо драгуљима које имамо. Ми смо поносни што смо пионири те идеје, тог манифестационог туризма, фестивалског туризма. То је једна велика шанса Никшића. У данима када се одржавају фестивали, тада је најмасовнија посјета. Нама долазе људи из Аустралије који су носили препарираног кенгура, долазили су људи из Америке, Африке. Не можете вјеровати колико је то одјекнуло, да ми ни сами нијесмо свјесни шта смо урадили…а шта ћемо тек још радити!

Петак 13. важи у народу за баксузан дан. Ипак, први дан фестивала 2009. године био је тада. Да ли то значи да негативност на Бедему нестаје?

Апсолутно. Ако човјек има нека духовна растројства, недоумице…треба доћи на Бедем. По први пут ћу да кажем, и надам се данећу бити погрешно схваћен, да смо ми претходних пет година овдје на Бадњи дан ложили бадњак желећи да дамо неке друге конотације и желећи да дух времена пробудимо, да се измиримо са духвима прошлости и тиме дамо неку добру поруку за будућност. Овдје се човјек много лијепо осјећа. Може да нађе свој мир. Наравно, за мене лично је ово свето мјесто у том смислу што сам свих ових једанаест година локомотивом коју сам вукао довео све ово до једног нивоа за поштовање, а почео сам као анонимни Петар Шундић. Бројни су партнери и извођачи који су били заборављени, који су се били и сами одрекли бављења музиком, а успјели су да се врате  свему захваљујући Бедему. Ми смо успјели да вратимо Јосипу Лисац на њен први  икада наступ на “Бедем фесту“, тек након тога је наступила на “Exit“-у. Затим је Бисера Велетанлић доживјела прославу свог враћања музуци овдје, да не причам о групи “С времена на вријеме“, о “Другом начину“, о Звонку Богдану кога сам успио да анимирам и да са њим направим неку паралелу између “Бедем феста“,  “Петроварадинске тврђаве“ и “Петрове тврђаве“ у културолошком смислу. Тако да не треба имати никакве предрасуде ни о петку тринаестом нити о овом простору. Овај простор је простор помирења. А тај петак 13, како каже Валтазар Богишић: “Што се грбо роди, вријеме не исправи“. У овом случају се родило на правим темељима и зато је све ово опстало све ове године. А ту је и сама идеја да се укаже поштовање према Милану Младеновићу, Бојану Печару, Екатарини Великој, један бенд чији су чланови животом платили, али пјевајући о добрим стварима, о музици, љубави, помирењу, у смислу патриотизма, не национализма, него патриотизма у смислу космополитизма.

Љубав према породици, струци и околини задржала Вас је у родном мјесту. Можете ли послати поруку нашим читаоцима како да савладају недаће  и како  да остану  срећни, а на своме?

Човјек је најсрећнији тамо гдје се роди и тамо гдје умре. Мислим да не треба тражити срећу негдје друго. Човјек свој град воли највише и требало би тако да буде. Ја мој Никшић волим највише и никада нећу отићи из њега. Имао сам бројне позиве, нарочито када је фестивал досегао зенит, могао сам да одем другим градовима и тамо живим, али мени је мој Никшић моја светиња. Ту сам се родио и ту ћу умријети сигурно. Волио бих да моја душа почине баш на Бедему. Мислим да ме овдје вежу неке суштинске животне ствари, јер сам свој живот и све ово што сам радио, занемарио каријеру правника, магистра правних наука, а можда и професора на правном факултету желећи да свој живот дам и препустим и оставим здраве темеље новим генерацијама кроз “Бедем фест“ и кроз бројне пројекте које ми реализујемо. Мислим да људи не треба да одлазе из свог града, само се треба осврнути, бројни су потенцијали. Никшић, Црна Гора…то је један драгуљ који је неоткривен. Само се треба активирати и вјеровати у себе. Ни један почетак није лак. Вјерујте ми, човјек који говори ово данас, још је дужан и има финансијских неизмирених обавеза у односу на прошли “Бедем фест“ и овај који се одржао “online“, али вјерујте ми да некад треба завриједити подршку и небеса. Никада није падала киша на “Бедем фесту“, само једне године је мало оросило и освјежило нас од љетње спарине. Тако да треба радити, вјеровати у потенцијале. Бројни људи су напуштали градове, али после мјесец дана крене меланхолија за мајком, оцем, братом, пријатљима. Негдје нема душе по западу, а ми смо овдје задржали онај дух дружења, братства, тај однос љубави човјека према човјеку и колико год ми говорили да имамо доста мана, ја ипак мислим да имамо много више врлина.  Ово вријеме које сада живимо је прилично напето, стога мислим да се треба окренути миру и тај мир тражити у себи. Не тражити га на неким другим мјестима, него прије свега у себи и не мрзјети некога ко мисли другачије, пронаћи у себи тај мир и поштовање према себи па онда и према другима.

Јесте ли имали сарадњу са Беранцима и какве утиске носите из нашег града?

Да је Беране диван град дивних домаћина увјерила ме Сарадња са ЈУ Центар за културу Беране кроз обиљежавање 15. октобра (Дана бијелог штапа), свирке у клубовима и обиљежавање Tribute EKV. Сјајни утисци!

Тврђава Бедем отвара капије за све којима прија мир и посебна енергија. Ипак, спона која повезује капију са грађанима је Петар Шундић са  својом НВО “Pro futurо“, јер мисли на оне најближе суграђане који нијесу добили прилику да се остваре као вриједни људи. Један од омладинаца који је нашао свој мир, интересовање, разоноду, а прије свега потпуну подршку је Петров суграђанин Милан Бајалица који је због здравствених сметњи био спријечен да ради и да осмишљава. У овој организацији уз Петра, прича  Милан, упознао сам много тога што ме је охрабрило, осамосталило и улило самопоуздање за даље активности. “Често путујем са Петром и од њега много учим, али много тога и радимо заједно. У свему томе осјећам да нијесам дискриминисан због своје здравствене слабости као на другим мјестима. Он је јединствен и јединствена је подршка коју он безусловно пружа. Ми смо се случајно на улици упознали, али мало му је требало да схвати моја интересовања и да ме усмјери у активностима које ми пуно значе.“

Бедем још увијек прича своје приче…

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pin It on Pinterest