„Блиц“: Интервју владике Григорија

Сведоци смо виседеценијског исељавања људи из наших крајева и збиља, јесте лијепо, када се број људи на литургијама у СПЦ у Њемачкој повећава али је у исто вријеме тужно јер су то претежно људи који су тек напустили своје домове у Црној Гори. Највећи проблем је што власт у Црној Гори то не види као проблем, напротив, тиме се скоро и не баве али зато оберучке прихватају идеју о отимачини имовине и светиња СПЦ у Црној Гори јер је то последње што је остало а да није предато неком странцу у руке. На њихову велику жалост погријешили су и заборавили да овдје живе потомци чувених светитеља, војсковођа и владара и да нам искру слободе никада угасити не могу. А можда је довољно и сјетити се ријечи предсједника Мила Ђукановића, када је говорио у Беранама 2018.г. и том приликом рекао: „..да противници Црногорске независности веома жилаво држе своје бусије…“ Истина је предсједниче, жилави јесмо, можда сад полако и увиђате колико…
Овом приликом свим читаоцима препоручујем да прочитају интервју владике Григорија за „Блиц“ који стање у Црној Гори објашњава на један изванредан и њему својствен начин.

Кад је реч о том покрету народа који се претворио у једну непрестану литију, а могли бисмо рећи и у једну непрестану литургију, мој први утисак је да се догодило нешто као у оној народној песми „уста раја ко из земље трава“. У том смислу сам врло срећан, зато што је то очигледно знак да се завршава једна епоха. И то није само епоха Ђукановића, то је епоха и Јосипа Броза па, ако хоћете, и епоха Краља Николе. Завршава се епоха аутократских владавина које трају по тридесет, педесет и шездесет година и то је нешто што је сигурно наш народ уназађивало и унесрећивало. У том времену које је иза нас било је и ратова и сукоба, и страдања и смрти, много братоубистава, братских сукоба и братске крви а ове литије су, чини ми се, све те људе свеле у једну реку, која жели да уплови у једно мирно пристаниште и то сматрам као једну велику милост божију. Немам храбрости да кажем како видим то финале, али ово што сад видим јесу те чисте и прочишћене реке људи који не носе у себи мржњу. То је река која не прокламује неке дневнополитичке пароле, то је река људи која путује и плови против лажи. Али она се тим лажима не супротставља неким полуистинама и у томе лежи њена огромна снага.


Не чини ли вам се, ако на трен занемаримо спорни Закон о слободи вероисповести као окидач ових окупљања, да те људе изводи и води нешто исконско и дубље од простог протеста?

Када се год догоди неки важан догађај, без обзира на то да ли је позитиван или негативан, он никада није посљедица датог тренутка. Он је резултат једног дугог трајања и дугог времена. Тај тренутак који се сад догодио и за који је окидач био поменути закон траје, мислим, више од стотину година.


Да ли сте размишљали о тајмингу за доношење спорног закона управо пред божићне празнике. Шта се хтело и шта се мислило кад је одабран баш тај датум?

Прошле године у лето дао сам један велики интервју објављен у књизи „Гледајмо се у очи“ и у том интервјуу сам говорио о том закону. Имајући у виду да то може бити и иронија, на један дипломатски начин сам хвалио способности Мила Ђукановића да влада тридесет година. Али тада сам о том закону, који није био донесен, рекао да ће то бити камен на који ће се Мило Ђукановић спотаћи. Рекао сам да би такав потез био непромишљен и да извире из омамљености влашћу и моћи и потпуног занемаривања чињенице да би се могло десити да „никне раја ко из земље трава“. Они су мислили да је та трава, то јест народ потпуно прегажен, да више не постоји и да се то не може догодити. У томе и јесте главна обмана свих аутократа и свих људи који мисле да се може унедоглед лагати. У тренутку кад се то помисли – догађа се ово што се догодило у Црној Гори.


Постоји нешто што би се могло звати тачком прелома код много ствари па је тако и код режима, нарочито оних који дуго трају. Може ли ово бити тај моменат за Ђукановића?

Немогуће је поседовати нешто што је шире од нас. Дакле, Бог о коме ја волим да говорим је у овом свету и он је сав свет испунио собом, али овај свет не може да обухвати Бога, то јест ми не можемо да обухватимо истину. С друге стране, када је реч о људима који дођу на позицију власти, они мисле да могу све да исконтролишу и све да поставе како њима одговара и они не знају шта значи људска слобода, слобода једне личности и слобода једног народа и једне заједнице. Са слободом може да се манипулише и да се калкулише, али у једном тренутку ће се открити истина да је та слобода много већа и много шира од онога што неко мисли да поседује или контролише. Поменуто промишљање слободе врло је наивно и показује једно огромно незнање о животу и тајни живота. Човек не може да влада над својим дететом, муж над женом, жена над човеком. Како бисмо могли да владамо? Само на тај начин ако дозволимо да онај други буде слободан и да нас на основу те слободе прихвати – да нам се слободе разумеју и да ми на основу те слободе живимо заједно а не на основу моћи, утицаја, власти. новца. Одавно је – не само код нас него и у свету – почело да се гледа тим једним оком – ја имам моћ, имам новац, имам могућности и ти си сад мој роб. Друго око мора увек да види да роб може да се побуни, да је и он божји човек и да и он у себи има клицу слободе која може ођедном да проклија и донесе невероватан род.


Зашто је ово требало Ђукановићу и његовом режиму? Да ли је то урадио од своје воље, да ли је можда натеран или је сам себи измислио још један задатак пошто је све остале испунио и уплашио се да ће постати непотребан?

Шта год да је од свега тога, то је била глупост. Било да је наредба са стране, било да је потекла из његове главе, било да је направљено како би хомогенизовало његову партију која се очигледно распада (као и у свакој партији – једни су незадовољни што су други презадовољни). У том смислу ја то не могу другачије да објасним него као непромишљеност и глупост. Причају о власништву и власницима од пре 1918. године, а Манастир Савину су изградили тврдошки монаси и епископи херцеговачки, Љубибратићи. Љубибратићи и данас постоје, хоћемо ли онда да вратимо Савину у њихово власништво? Хоћемо ли Морачу да вратимо Немањићима? Или ће то да узме Ђукановић, Марковић, Јанковић? Како је таква глупост могла некоме да падне на памет? У сваком случају, такви потези произлазе из чисте осионости а осионост је најупечатљивији израз глупости.
Имате ли ви јасну представу шта тај закон тачно производи и које су му крајње консеквенце уколико заживи?

Он производи отимачину, и то отимачину имовине. Али он производи и могућност да тамо где сестре монахиње од јутра до мрака нешто раде, саде, окопавају, плеве, везу, чисте… уђу неки људи којима до тога уопште није стало, да то девастирају и посматрају као један купопродајни елемент. То је један врло ружан моменат. Друго, овим се покушава показати: ево, не постоји ништа на овом свету што није под мојом контролом. Испричаћу вам једну причу. Велики римски цар Трајан поробио је читав свет. У једном од тих поробљених градова, Антиохији, била је једна мала заједница хришћана, и у тој заједници био је епископ који се звао Игњатије Антиохијски. Трајану би дојављено да је све покорено осим те мале заједнице и тог старог епископа, који је тада имао више од сто година. Онда је цар Трајан донео, према сопственом мишљењу, мудру одлуку да се тај стари епископ одведе у римску арену и баци лавовима на увесељавање демоса. Током тог путовања од Антиохије до Рима, Игњатије је написао седам посланица које су и данас једно од најважнијих штива у хришћанској теологији. Тако је Трајан прославио Игњатија за кога можда не би ни знали да га он није спровео на погубљење. Данас Игњатија славе и људи и Црква а о Трајану се зна по табли и причи о козијим ушима.


Црногорска власт каже да је питање овог закона питање „правне чистоте“. Како вама та чистота изгледа?

Причати о правној чистоти у земљи где се припадници нарко-картела свакодневно међусобно убијају заиста је бесмислено, неумесно и то не треба ни коментарисати.
Масовност и истрајност протеста народа су изненадили и власт али и људе из Цркве. Шта је то тако јако потакло толико људи да недељама упорно шетају?

У литијама нису само они који се декларишу као православни верници, него и верници других конфесија, али и сви они у којима се деценијама таложила неправда, то понижавање и затирање људске слободе и достојанства. Захваљујући мудрости Цркве, свештеника и епископа тамошњих, они су тамо нашли простор у коме могу да на један необично јак, задивљујући и достојанствен начин изразе то незадовољство. Кад не би постојали ови анимозитети у свету, поделе на Исток и Запад, Руси и антируси, проевропљанини и антиевропљани, то би био један од највеличанственијих догађаја тренутно у свету. Литије су сличне оним Гандијевим демонстрацијама, то су демонстрације у којима се пева Богу. Не слави се ниједан човек, већ Бог и оно што је свето на земљи. И нико се ту не пљује, не ружи и не понижава а народу се даје могућност да му достојанство буде враћено. И због тога су на тим литијама присутни и људи који не иду редовно у Цркву, и они који иду у Цркву, и они који се декларишу као Срби и они који кажу да су Црногорци, гласачи једне, друге и треће партије, јер су сви осетили да су ту присутни и правда и истина и, што је најважније, помирење. Тамо су деца и четника и партизана, тамо нема више партија и то је важно. И Црква је ту одиграла пресудну улогу, јер литије нису узрок подела, већ чин помирења и то је невероватно важно. То је много важније од било ког човека и од било које политике. Једна од највеличанственијих ствари био је иступ владике Методија, који је пребијен на Ђурђевића Тари и који у разговору са шефом полиције рекао „Па, ви тучете ове домаћине а браните оне који то нису“. Кажу да се тај полицијски официр постидео, а онда му је рекао „Зашто нисте рекли да сте владика?“, на шта му је Методије рекао да су сви људи овде владике и ако ћете тући њих морате тући и мене. И они су то испунили, тукли су и њега и њих, али узалуд.


Како вам изгледа држање државе Србије и њене власт спрам догађаја у Црној Гори?

Нико ко је имало пратио ситуацију није био толико слеп да није видео како је испочетка власт државе Србије била директно на страни Ђукановића. И њихови иступи су били у правцу немешања, да је то ствар државе Црне Горе и тако даље. Било је јасно да се име тог моћног политичара Мила Ђукановића не сме поменути и није га поменуо нико од врха до дна те владајуће структуре. Међутим, у наставку епизоде, пошто су расле литије а с њима и достојанство народа, дошло је до једног преумљења. Сада је ситуација таква да нема напада на Ђукановића али нема ни напада на митрополита Амфилохија и на Цркву и литије. То се очигледно не исплати и разбило би се свакоме о главу. Сви су схватили да она раја која је никла ко из земље трава може и њима да се догоди – и у Србији и у Босни и Херцеговини, догађало се у Македонији. Речју, не може се затрети људска слобода, ма колико се неко трудио.


Представници власти кажу да је 70 до 80 одсто црквених објеката у власништву државе. Колико ви таквих објеката знате?

То нема везе с истином. Ако неко савесно управља неком имовином, то је у овом тренутку Српска православна црква у Црној Гори и њене епархије. И сад треба да се појави неко други и каже нам: Ми смо та држава која је власник. Која сте ви држава? Која је то држава која је наследник те државе од пре 1918. године? Па у овом прошлом веку су се промениле четири државе Црне Горе. Коме ће то та држава оставити у власништво? Шта ако сутра дођу Италијани и кажу ми смо наследници ове државе, владали смо њом од 1941. до 1944. и ми наслеђујемо ту државу? Је ли тај наследник Мило Ђукановић као кумровачки ђак и по чему би он био ближи тој држави него Амфилохије? Црква има континуитет. Мило Ђукановић и људи који су направили тај закон немају основни појам о томе шта је Црква. Они као заговорници грађанске Црне Горе и декларисани атеисти говоре – ми хоћемо црногорску цркву. Сад се нашао Мило Ђукановић и људи који мисле да све знају зато што имају моћ и новац и кажу неће бити овако него онако. Е, не може тако да буде него ће бити онако како јесте. И у том смислу је тај народ подржао Цркву. Не због Амфилохија, Јоаникија, Атанасија, Петра, Павла или Јанка него због истине. Људи када препознају истину истини се и обрадују. Исто као што пред лажи ћуте и снебивају се.


Имамо парадоксалну ситуацију: власти кажу да Црква хоће да постане власник онога што користи. С друге стране, држава би да постане власник онога што не користи. Ако би истерали своје, шта мислите на који начин би биле коришћене цркве и манастири?

У посланици Диогнету, која је из првог века, пише како неки римски император пита: ко сте ви хришћани? Одговор је гласио: ми смо они који све имамо а ништа не поседујемо. Како поседује Амфилохије Цетињски манастир? Па неће га он оставити Радовићима, него ће га оставити Цркви. Дакле, Црква која се 2000 година понаша према тој посланици Диогнета – све имамо, ништа не поседујемо – има огромну моћ. Начитао сам се безброј наслова по таблоидима како по Херцеговини поседујем хотеле, како цркве имају винарије. И онда сам отишао у Немачку и од тога немам ништа, али има Црква. И то је оно што Цркву чини другачијом. Таква би требало да буде и држава и да онај који јој се нађе на челу, ма колико да је на власти, зна да ће једног дана отићи. Врло важно је да то разаберемо. Ништа од тога Црква неће да поседује и људи који шетају, иако не иду сваки дан у оближњи манастир, они осећају да је он њихов. Чији је Острог? Па сваког Србина који данас живи на планети и не само Србина него сваког доброг човека коме никад нико неће рећи: немој да улазиш овде, немаш право. Нити је то за ових четири века икад ико рекао. И то је оно што тај народ тамо брани.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pin It on Pinterest