Бојић: Непотребне и правно неприхватљиве примједбе ЦАНУ

Може се закључити нажалост да су оцјене ЦАНУ „непотребне и правно неприхвартљиве“

Владан С. Бојић

Пише: др Владан С. Бојић, адвокат

У Прилогу 2 ЦАНУ анализира аутономну правну норму из члана 7 став 2 предлога Темељног уговора Владе Црне Горе (даље: државе) и Српске православне цркве (даље: СПЦ) и утврђује да је то што држава јемчи СПЦ неповредивост права својине и државине на манастирима, храмовима и др. непокретностима у својини СПЦ: „непотребна и правно неприхватљива“.

ЦАНУ правилно и тачно наводи одредбе Устава, члана 1 Првог протокола уз ЕСЉП, ОИЗ-а, у тачкама 1 и 2, да би у тачки 3 учинила неспорним како су четири епархије СПЦ у Црној Гори „самостална правна лица“, а с почетка тачке 4 каже: да су те „четири епархије органски дио СПЦ“, како би уследило оно познато – међутим: „у својинско-правном слислу то није тако“.

Као правни алат за такав закључак ЦАНУ се послужио принципом исључивости права својине, (на једној ствари не могу постојати два или више права својине), што је у правилу тачно и тако изводи примјере, закључује да нпр. право својине на Цетињском манастиру као самосталном правном субјекту искључује право својине МЦП на њему, право својине МЦП као самосталног правног лица на Храму Христовог Васкресења искључује право својине СПЦ на њему и даље.

ЦАНУ је погрешио код више ствари, а најпре код онога што је сâм нагласио и то као прво: „да су четири епархије органски дио СПЦ“. То ЦАНУ није квалификовао насумично, већ то пише у чл. 1 ст.1 Устава СПЦ: „Српска православмна црква је једна, недељива и аутокефална“. Дакле већ на прагу, првом кораку, показује се неубједљивом и правно и логички отпада онаква  „самосталност правних лица унутар СПЦ“ каквом је види и погрешно интерпретира ЦАНУ. 

Чл. 5 ст. 1 Устава прописује:“У Српској православној цркви правна су лица. „Патријаршија, епархије, црквене општине, манастири задужбине, самосталне установе и према црквеној намени, поједини храмови.“ Чл. 6 прописује: „Српска праволсавна црква самостално управља и слободно располаже црквеном имовином (…) у границама овог Устава и државних закона.  У чл. 14 и 15 Устав набраја све епархије и да су: саставни, интегрални, органски дио СПЦ (међу њима наравно и предметне четири) а чл. 14 ст.2 прописује још и титуле митрополота.

Елементарно правно знање подразумијева оцјену одређеног питања кроз сажимање и кохезију правних норми (свјетовних и канонских) како то држава Црна Гора јемчи и све просвјећене државе вјерским заједницама с којима регулишу међусобне односе. Тако је Црна Гора јемчила свим осталм вјерским заједницама с којима је закључивала уговоре. У Темељном уговору са Светом столицом, Влада, одн. држава Црна Гора признаје канонско устројство и правила  „Католичкој цркви“ у цијелом тексту искључиво „јемчи Католичкохј цркви,“ а не„Барској надбискупији или Которској бискупији“или катедрали или другом правном лицу унуитар те вјерске заједнице, ма какво право или своју обавезу. Једнако тако Црна Гора јемчи Исламској вјерској заједници (не реису, џамији, медреси) као што јемчи и Јеврејској вјерској заједници (не синагоги) ма које право или своју обавезу. Уз наведено, није правно умјесна нтерпретација једног принципа, једне правне норме, као да су посреди правни самци или правне јединице,а све време у тексту ТУ се наглашава „правни поредак“. То је неетички. Тек повезивање правних норти с другим правним нормама и установама, из свих области и са стварношћу чини правни поредак правно уређене државе. Све норме теже кохезионој нормативности посежући од свих формација права: међународног, канонског, права ЕУ, јер је задатак и циљ свих истида правно уреде конкретне односе у смислу orderliness у нормативно рационалан поредак, а у конкретном: да успостави недискриминаторски систем једнак за све вјерске заједнице у чему лежи систем права: логички сређена, непротивречна цјелина у међусобном складу и у поретку.

 Модерна јуриспруденција и правна књижевност није у дослуху са ЦАНУ или је ЦАНУ неискрен.

Истина, тачно примјећује ЦАНУ да у ТУ пише да држава јемчи СПЦ-у неповредивост права својине и државину али сложићемо се, није ни непотребно ни вишак, кад знамо шта је држава „радила“задржаћемо се тек на протеклу деценију и последње законске тежње из 2015 и 2019. Свака вјерска заједница од ове државе која је посегла ка оном ка чему Црна Гора јесте, не би тражила тек додатна наглашена јемства, већ и јасне – санкције ако та јемства погази

ЦАНУ пише и да је одредба ст. 4  истог чл. 7 ТУ „непотребна и да је правно неприхватљива“ а она уређује: „обавезу државе да у складу са сопственим правним поретком“ изврши упис свих неуписаних непокретности на име четири епархије СПЦ. Ту ЦАНУ тражи основ у оним прописима који регулишу уписе код УНЦГ систем јединствене евиденције непокретности који је и по непристрасним критеријумима једна од наслабијих тачака нашег система. О њој је проф. Никола Гавела са Загребачког свеучилишта усред Подгорице на симпозијуму пре неку годину изрекао да је закржљала. Зар није директор УНЦГ на потјерници Интерпола? Него, и да није тако већ да све перфектно функционише, правна пристојност државе која располаже инструментаријумом принуде, налаже да учини дјелотворан, ефектан и ефикасан правни пут свим вјерским заједницама око уписа код УНЦГ а и код конверзије земљишта према ЗСПО.

Контекстуално стоји једна правно свепрожимајућа жила куцавица из оцјена ЦАНУ која навире воду на оне параправне, параисторијске и политикантске тенденције које раздиру ово друштво. Та веома примјетна тенденција ЦАНУ иде ка што дубљем и ширем процесу дезоријентације а тиме и разједању црногорског друштва, што је супротно сваком могућем интересу Црне Горе. Лоше намјере се невјешто скривене у том тексту који жели бити правно ауторитативан, а није.  

Може се закључити нажалост да су оцјене ЦАНУ „непотребне и правно неприхвартљиве“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Pin It on Pinterest