На данашњи дан, 12. јануара 1906. године почео је Царински рат између Краљевине Србије и Аустроугарске монархије.
Владајући кругови у Бечу жељели су да малу и привредно неразвијену Србију, која је четири петине свог извоза пласирала на аустроугарско тржиште, потчине свом диктату и у исто вријеме онемогуће било какву српско-бугарску сарадњу. Зато су прекинути трговински преговори и са Бугарском и извршен је на њу притисак да одступи од Царинског савеза са Србијом. У почетку су сва та настојања остала без резултата. Бугарски кнез је обећавао да ће се држати обавеза које проистичу из Уговора о царинском савезу и учинити све да олакша положај Србије, чиме је Бугарска пред Турском демонстрирала своју сарадњу са Србијом, а с друге стране, гурала Србију у заплет са Аустроугарском, одвлачећи њену пажњу од Македоније, и бугарској политици дала што слободније руке. Чак и таква бугарска подршка је била од користи српској влади у борби против притиска Аустроугарске.
У Бечу су убрзо увидјели да је Србија ријешена да истраје и да су на њеној страни симпатије не само држава чији се интереси не поклапају са аустроугарским већ донекле и Њемачке, па је аустроугарска страна показала спремност да се ипак наставе трговински преговори.
Царински рат је српској економији наметнуо захтијев да брзо преоријентише извоз, нарочито стоке, на нова тржишта. Овакав притисак је био типичан примјер диктата, уцјена и односа великих империјалистичких држава према малим земљама. Царинским ратом је била угрожена егзистенција сељаштва, због чега су српски владајући кругови добили снажну подршку народних маса. На тај начин је јединствена Србија упрегла све своје снаге да, уз помоћ Француске и Италије и наклоност Бугарске и Турске, које су због својих интереса олакшавале српски извоз, ријеши све потешкоће које јој је донио Царински рат.
Нови партнери су пронађени у Њемачкој, Француској, Русији, Енглеској и Швајцарској, као и у другим државама, али са мањим удијелом. Истовремено је са изградњом саобраћајног система, јачањем контроле квалитета и смишљеног рекламирања домаћих производа, Србија предузела и мјере за интезивирање робног промета. Коначно, Србија је успјела не само да знатно повећа обим своје спољне трговине, већ и да прошири број својих трговинских партнера. Аустрогуарска која је прије избијања Царинског рата покривала готово 88% укупног увоза, обављала је сада само још 30% српске спољне трговине, чиме је повлашћен положај уступила другим државама. Трговински уговор од 1910. године није више могао вратити Србију у економску зависност, она се послије Царинског рата нашла на широком простору, и нове везе показале су се чврсте.
Извор: Ин4с