Пише: Сања Томовић
Чије овце тога и планина, стара је народна кованица, али то наш министар не чује и неће да чује.
Мука је голема кад човјек памети, образа, храбрости и части нема. Свако паметан зна кад је доста, али не и министар опште праксе. Није се прославио ни у чему гдје је министровао, а ко би се све сјетио на које је функције све стизао? Морам признати, такви су често „незамјењиви“, једном се у три вијека рађају. Колико је способан, чини ми се да ни војску служио није. Некада је то био тежак „биљег“ кад за некога кажете да ни за војску није био способан. Ето, ми имадосмо ту „срећу“ да нам он командује војском, а колико је способан сумњам да би и праћку умио држати, но би њоме у себе окренуо. Али хоће да присваја…
Остави се планине, тако ти свега! Остави се Сињајевине! Остави то нама који знамо шта је планина, сточарима и природњацима. Ко си ти да је уништаваш? Кад се стално позивате ти и твоје друштво на „љубав“ према домовини, чујете ли ви овај народ? Значи ли вама ишта глас народа? А нијеси је вала у прћију донио, па је нећеш ни тровати!
Није Сињајевина за барут и мине, но за јагњад и љековито биље. Оплакасмо и окапасмо све шуме, горе, воде и море. Све би да узмете, никад да се у памет дозовете. Отимали сте из уста гладне чељади, нажалост, на том се не заустависте. Сад ти хоћеш и овце да трујеш, њима, као нико никад, траву забрањујеш. Да знају говорити, имао би шта и од њих чути. Чуће се вапај сточара и планине, чуће се за срамоту и бруку што не може да вас мине. И ову ће бруку једном гусле опјевати кад се праћка хтјела „рата“ играти. Одлазећи „мултипрактик“, схвати, твоје је прошло! По срамоти ће да се памти и никад више неће да се врати.
Народ вели – иза несрећнога ништа не остаде. Некако тако и са вама би.
Да разјаснимо, кога овце тога и Сињавина! Дакле, не твоја него наша-народна!