ЦИН-ЦГ: Уз Катнића и Савића цвјетале и нагодбе и криминал


Седам наногица добили су оптужени функционери за злоупотребу службеног положаја и прање новца, за која дјела су предвиђене казне затвора од једне до 12 година, које су се могле ублажити највише три, односно шест мјесеци.

У 40 споразума Специјалног државног тужилаштва (СДТ) у случајевима милионских превара, злоупотреба положаја, прања новца и утаје пореза окривљенима су изречене симболичне казне – 28 условних, седам наногица и пет затворских осуда по шест мјесеци робије.

У највећем броју ових нагодби, прецизније у 31 предмету, одлучивао је предсједник Вишег суда у Подгорици Борис Савић.

Како је могуће да се за овако тешка дјела за које би требало ићи на вишегодишњу робију, изричу тако благе казне, па иако се ради о споразумима о признању кривице?

Предсједник Вишег суда Борис Савић за Центар за истраживачко новинарство Црне Горе (ЦИН-ЦГ) одговара да је непримјерено да коментарише одлуке које је сам донио, наводећи да су законите, те да је у образложењима навео разлоге пресуда.

”Електронски систем додјеле предмета је такав да је немогуће утицати који ће предмет добити који судија, а моје поступање је посљедица тога што као предсједник кривичног ванрасправног вијећа учествујем у распореду предмета у којима се споразум доставља истовремено са оптужницом, а не након ње”, навео је Савић.

Код споразума о признању кривице, казну не одмјерава суд, већ се о њој договарају тужилац и окривљени. Међутим, управо би суд требало да има кључну улогу, јер може да одбије споразум уколико је, између осталог, договорена казна непримјерена.

Фото: CINCG/CEGAS

Након смјене власти од 30. августа 2020. године, више пута је саопштено да ће у фокусу Министарства правде бити и бројни споразуми потписани са починиоцима кривичних дјела.

Сви споразуми СДТ-а, а било их је више стотина у посљедњих шест година, односе се на кривична дјела организованог криминала, корупције, трговине дрогом, оружјем и људима.

Према незваничним информацијама ЦИН-ЦГ-а из врха правосуђа, највећи број предмета организованог криминала и корупције ријешен је споразумом, а не кроз доказивање у судским поступцима, што би, према мишљењу правника, могло бити проблематично, јер говори о недовољној способности система да докаже оптужнице у судском процесу и рјешава их у разумном року.

У великом броју случајева се кроз нагодбе оптуженима за стварање криминалне организације, преваре, прања новца и злоупотребе службеног положаја, гдје је мотив за криминалне радње новац, чак не изричу новчане казне. Тако многи од осуђених, иако су учествовали у милионским финансијским преварама, не враћају новац који су нелегално стекли.

У 40 споразума, у случајевима милионских превара, злоупотреба положаја, прања новца и утаје пореза, које је ЦИН-ЦГ анализирао, тужиоци су у већини случајева оптуженима стављали на терет блажи став од оног који је предвиђен за та кривична дјела.

Специјална тужитељка Лидија Митровић, нагодила се у осам случајева.

По једну нагодбу склопили су тужиоци СДТ-а Саша Чађеновић, Сања Јовићевић, Стојанка Радовић, Лидија Вукчевић, Наташа Бошковић и Зорица Милановић.

У 26 одлука, које смо добили по Закону о слободном приступу информацијама, не наводи се име тужиоца који је склопио споразум.

Тако је 27 оптужених припадника криминалних група које су утајиле милионе еура, међу којима су и лица из медијски експонираних случајева “Клап” и “Вардар”, споразумно осуђено само на условне казне и да плате по пар хиљада еура. Све ове споразуме одобрио је судија Савић, а већину договора склопила је тужитељка Митровић.

Окривљени у тих 27 нагодби одговарали су за кривично дјело стварање криминалне организације за које је предвиђена казна затвора од једне до осам година, и утаја пореза и доприноса, за коју се иде у затвор од једне до шест година уз новчану казну.

Према Кривичном законику (КЗ) ове казне се могу ублажити максимум три мјесеца, док се за продужена кривична дјела може изрећи и тежа казна од прописане.

Седам наногица добили су оптужени функционери за злоупотребу службеног положаја и прање новца, за која дјела су предвиђене казне затвора од једне до 12 година, које су се могле ублажити највише три, односно шест мјесеци.

Тако је кућни затвор од 75 дана добио потпредсједник будванске општине Миленко Медиговић за злоупотребу службеног положаја приликом изградње петровачког шеталишта. Он је био непосредно задужен за праћење инвестиције, а на терет му је стављено да је од извођача радова захтијевао да изводи радове који нијесу предвиђени и тако оштетио општину за 232.543 еура. При том, шеталиште никада није завршено, а коштало је око осам милиона еура. Медиговић нагодбом није требало да плати ништа, осим пар стотина еура судских трошкова. Поред тога, на терет му је стављен најблажи став за ово кривично дјело. Према штети која је направљена, требало је да буде оптужен за најтежи став са предвиђеном казном затвора од двије до 12 година робије.

Ову нагодбу је потврдила суткиња Вишег суда Сузана Мугоша, а у пресуди не пише који је тужилац склопио споразум.

Казне од по шест мјесеци затвора добили су Бранислав Гуги Савић, Стјепан Скочајић и Драгољуб Миловановић, осуђени у познатим будванским корупционашким аферама. И то за дјело злоупотребе службеног положаја, за која су предвиђене казне затвора од двије до 12 година. Никоме од њих није изречена новчана казна, иако су штете по државу биле милионске. Нагодбама су чак њихове фирме добиле само условне осуде, односно да не морају да плате новчане казне, уколико не почине нова кривична дјела у року од годину.

Бранислав Савић се договорио о двије нагодбе због милионских малверзација у Будви, једну са Сашом Чађеновићем и другу са Лидијом Вукчевић. Оба пута је осуђен на по шест мјесеци затвора.

За друга два споразума која су склопили Скочајић и Миловановић нема имена тужилаца. Они су се теретили за малверзације приликом изградње платоа на Јазу и постројења отпадних вода у Будви. Све нагодбе је прихватио судија Борис Савић.

Иако су ЦИН-ЦГ и Центар за грађанске слободе (ЦЕГАС) од Вишег суда тражили све пресуде по споразуму о признању кривице од 2016, када је новоформирани СДТ преузео Миливоје Катнић, међу 202 достављене одлуке, нема нагодби са Светозарем Маровићем и његовим сином Милошем и још неколико споразума у вези са аферм у Будви.

Фото: CINCG/CEGAS

Јавности је познато да се некадашњи високи функционер Демократске партије социјалиста (ДПС) Светозар Маровић нагодио да, као организатор криминалне групе која је оштетила Будву за преко 45 милиона еура, робија укупно три године и девет мјесеци и да плати 100.000 еура. Такође, требало је да у буџет врати нешто преко милион еура. Међутим, он је до данас недоступан Црној Гори, а казна застаријева у октобру 2026. године. Држава је до сада од његове имовине успјела да наплати само трећину новца који потражује. Његов син Милош, такође у бјекству, нагодио се да робија годину и плати 385.000 еура. Он је новац вратио, али је затворска казна застарјела у септембру 2020. И ове споразуме аминовао је предсједник Вишег суда Борис Савић.

Међу 40 анализираних споразума СДТ-а, налазе се и четири повратника. Сва четворица су добили условне казне или кућни затвор. Три споразума усвојио је предсједник Вишег суда Борис Савић, а један суткиња Драгица Вуковић. У пресудама које смо имали на увид, не наводе се имена тужилаца који су склопили договоре.

У једном од ова четири случаја је оптужени за прање новца, који је раније осуђиван у иностранству за шверц кокаина, а новац “прао” у Црној Гори, након споразума са СДТ-ом, осуђен на свега три мјесеца кућног затвора и да плати 5.000 еура новчане казне.

Други повратник коме не пише за шта је раније осуђиван, условно је кажњен на годину и два мјесеца и да плати 15.000 еура. Судило му се за стварање криминалне организације и продужену утају пореза и доприноса.

Трећи повратник осуђен је за утају пореза и доприноса условно шест мјесеци и новчано 5.000 еура.

Четврти повратник добио је наногицу шест мјесеци и да плати 2.000 еура за продужену превару и прање новца.

ЕУ тражи ограничавање нагодби

У Извјештају Европске комисије (ЕК) за Црну Гору из 2021. године истиче се да би коришћење споразума о признавању кривице требало ограничити само на изузетне предмете, како би се Црна Гора ефикасније суочила са изазовима корупције и организованог криминала.

У извјештају истичу да би казнена политика за ова ђела требало да буде досљеднија, како би се обуздала корупција и криминал.

Међутим, упозорења ЕУ изгледа нијесу значила много бившем главном специјалном тужиоцу Катнићу. Иако је он још половином 2019. рекао да се више споразуми неће потписивати са окривљенима за најтежа кривична дјела, већ ће се предлагати најстроже казне, до тога није дошло. Напротив, до краја његовог мандата настављена је пракса којом се већина предмета СДТ-а рјешавала нагодбом.

СДТ је, у посљедњих шест година, поред ових 40 споразума, према документацији достављеној за наше истраживање, потписао и 93 нагодбе за организовану трговину дрогом, 54 за трафикинг, 11 казни за трговину оружјем, двије за шверц цигара и двије за стварање криминалне организације у вези са протестима Демократског фронта 2016. године. Све те нагодбе прихватио је Виши суд у Подгорици.

У већини склопљених споразума припадници криминалних организација добијали су по три мјесеца затвора за стварање криминалне организације, за што је иначе КЗ-ом запријећена казна затвора од једне до осам година. Робије у споразумима готово по правилу не прелазе годину за кривична ђела којима се бави СДТ.

И у већини ових нагодби, за дјела у којима је мотив извршења новац, готово да нема новчаних казни или су оне симболичне. Интересантно је и да су жене имале још бољи положај у поступцима за стварање криминалне организације, па су добијале наногице и условне казне.

Тако је оптужена припадница криминалне организације која је изнајмљивала станове за скривање криминалаца који су спремали ликвидације, вршили насиље, застрашивање, убиства, шверц дроге и преносила им поруке, осуђена на шест мјесеци кућног затвора. Ту нагодбу склопила је тужитељка Татјана Жижић, а усвојила суткиња Биљана Ускоковић.

И повратницима наногице или пар мјесеци затвора

Њен “колега” из исте групе, раније осуђиван за стварање криминалне организације и недозвољено држање оружја добио је четири мјесеца робије. Њему су одузете двије аутоматске пушке, пиштољ, ловачка пушка, муниција… Нагодбу је склопио Саша Чађеновић, а усвојио Борис Савић. Занимљиво је да у овом предмету исти тужилац и исти судија строже кажњавају за иста ђела двојицу раније неосуђиваних припадника те криминалне групе. Они су добили за трећину више од повратника – по шест мјесеци затвора.

У већини анализираних нагодби раније осуђиваним лицима, то се није узимало као отежавајућа околност уз образложење да се не ради о истоврсним кривичним дјелима или да је протекло одређено вријеме од претходне казне. А и када се радило о истим кривичним дјелима симболичне казне договаране су уз олакшавајуће околности – признање, незапосленост, дјеца, које су по мишљењу судова “релативизовале” раније осуде.

И за стварање криминалне организације и кријумчарење људи повратници су робијали кући са наногицом, а и овдје се дешавало да већу казну од повратника добију неосуђивана лица.

Тако су за стварање криминалне организације и кријумчарење људи тројица раније неосуђиваних добили шест, осам и десет мјесеци затвора, док су петорица повратника осуђени блажим казнама – тројица наногицу, а двојица по пет мјесеци затвора које су већ били одлежали у притвору. Све ове нагодбе, осим двије, аминовала је суткиња Вишег суда Ана Вуковић, а склопила тужитељка Мира Самарџић.

Двије пресуде од осам и десет мјесеци затвора за неосуђиване, потврдили су судије Биљана Ускоковић и Драгоје Јовић. За кријумчарење људи запријећена је казна затвора од једне до десет година која се, према КЗ, може ублажити три мјесеца.

Коментаришући склапање споразума са повратницима, заступница Црне Горе пред Европским судом за људска права и бивша суткиња Вишег суда Валентина Павличић за ЦИН-ЦГ истиче да би таква врста нагодби врло тешко могла задовољити критеријум правичности, а нарочито захтјев да таква казна одговара сврси изрицања санкције.

Она наглашава и да широка примјена условне осуде и казни испод законског минимума које се изричу приликом склапања споразума, ствара перцепцију казнене политике као благе и неадекватне. То је и нека врста привилегије окривљених. Спорна је широка примјена овог института, упозорава заступница Павличић, посебно код кривичних дјела организованог криминала и корупције.

Проблематизује и то што лица која су осуђена нагодбом и добили казну коју су сами договарали, веома често користе и друге повољности које их следују у поступку извршења казне, попут смањења казне условним отпустом или помиловањем.

”Примјеном овог института и те како може бити нарушен кредибилитет суда, уколико се од стране тужилаштва занемари циљ генералне и опште превенције и искључиво се има у виду смањење броја предмета и њихово брзо окончање”, оцјењује заступница Павличић.

Суд одбио само неколико споразума

Према подацима из извјештаја тужилаштава, судови су у посљедњих шест година одбили само неколико споразума, о којима се договорио СДТ.

Виши суд у Подгорици би био блокиран да није било могућности да се предмети завршавају нагодбом, каже за ЦИН-ЦГ предсједник тог суда Борис Савић.

”Да није био примјене овог института, Виши суд био до данас окупиран радом у такозваним ‘будванским предметима’ и велико је питање колико би простора остало и у суду и у тужилаштву за све остале предмете”, оцијенио је предсједник Вишег суда.

Јавност има право да изводи закључке о томе да ли је казна превисока или прениска, каже Савић, али истиче и да “ригорозне казне нису показале добре резултате у погледу генералне и специјалне превенције”.

Савић наглашава да је један од примарних циљева склапања споразума био и повраћај одузете имовинске користи. Међутим, у већини пресуда у које је ЦИН-ЦГ имао увид, оптужени углавном нијесу надокнадили штету држави, нити им је одузета имовинска корист.

Институт споразумног признања кривице у Црној Гори се почео користити од фебруара 2010. године. Тада, према ЗКП-у, споразум није могао бити закључен за кривична дјела за која се предвиђа казна већа од 10 година затвора. Закон је промијењен у августу 2015. године. Од тада су нагодбе могуће за сва кривична дјела, осим за ратне злочине и тероризам. Тим измјенама је прописано и да осумњичени, односно оптужени може иницирати склапање споразума, што се у пракси најчешће и дешава. Управо те измјене закона су и довеле до широког коришћења овог института од стране СДТ-а и праксе по којој се криминал исплати.

Улога суда маргинализована

Заступница Павличић наглашава да је поступак преговарања нетранспарентан, а улога суда маргинализована, с обзиром на то да се појављује само у улози неког ко потврђује договорено.

”Судска пракса и питање одмјеравања правде кроз овај институт је сведена на само ткз. администрирање суда”, оцјењује Павличић.

Предлагање изрицања блаже казне испод законског минимума је могуће, додаје она, али је државни тужилац у обавези да поштује општа правила за одмјеравање и ублажавање казне.

”Суд је тај који је овлашћен да потврди да је то у складу са законом”, наглашава бивша суткиња Вишег суда у Подгорици.

Министарство анализира споразуме

Државни секретар у Министарству правде Бојан Божовић је за ЦИН-ЦГ навео да је у току ревизија кривичног законодавства и анализа примјене споразумног признања кривице, које ће дати јасне препоруке за евентуалну измјену закона, али и помоћи да се овај институт ефикасније примјењује. У фокусу ће, тврди, бити и казнена политика која је установљена нагодбама.

”Неријетко је стручна јавност износила критику да споразум о признању кривице није остварио сврху, јер су санкције биле много блаже од ‘очекиваних’. Ако је тако заиста, а велики број индиција упућује на то, морамо институционално дјеловати и тај недостатак ријешити што прије”, истакао је Божовић.

Овај институт је једним дијелом, додаје он, оправдао сврху и растеретио судске поступке, али не смије се занемарити чињеница да је потребно преиспитати и законска рјешења у односу на жртве кривичних дјела.

”Овдје прије свега мислимо на кривична дјела насиље у породици, трговини људима и кривична дјела против полних слобода”, истакао је он.

Француска ограничила нагодбе, у Њемачкој кључна улога суда

У системима који користе институт споразума о признању кривице постоји устаљена пракса вођења таблица казнене политике – упутстава који омогућавају учиниоцу кривичног дјела да предвиди казну која му у конкретном случају може бити изречена.

У Њемачкој суд има кључну улогу у поступку склапања споразума и има право одређивања доњег минимума и горњег максимума, приликом одмјеравања казне, прије закључивања споразума о признању кривице.

Француска је из нагодби искључила кривична дјела убиства, напада на живот и тијело, као и против полних слобода, сматрајући да ће на тај начин бити праведнија према жртви.

Тужилаштво не реагује

Вршитељка дужности Врховног државног тужиоца Маја Јовановић није одговорила на питања ЦИН-ЦГ-а да ли ће учинити нешто да се оваква пракса договарања коначно прекине, али ни на низ других питања у вези са споразумним признањем кривице.

Павличићева, али и Савић, истичу да би управо Врховно тужилаштво требало да донесе практичне смјернице, гдје би се на детаљан начин уредило поступање тужилаца приликом преговарања.

”Такође, сматрам да принцип транспарентности код ове врсте поступака мора добити већи значај, а посебно у контексту предмета који се налазе у нарочитом фокусу јавности, попут предмета из области организованог криминала и корупције”, закључује Павличићева.

Извор: Вијеси

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pin It on Pinterest