Стално је подгријавао њен антисрпски карактер и повлачио потезе у том циљу. Чак је и трчао пред руду, у намјери да умили своје менторе, и каже им да они бољег извођача радова не могу наћи. У том контексту треба схватити по мени његов посљедњи кардинално погрешан потез, а то је било отварање црквеног питања
Након петнаест година од стицања независности, односно покраденог референдума, може се констатовати да већина народа сем Ђукановићеве камариле од ове и овакве Црне Горе није имала ништа, чак ни острашћени суверенисти Монтенегрини, који су у ову причу ушли заиста из убјеђења. Не живи се ништа боље, него чак и горе него у државној заједници са Србијом. То је у интервјуу за портал ИН4с казао др Александар Стаматовић, редовни професор Универзитета у Источном Сарајеву.
Шта представља 21. мај и ко, шта и због чега слави овај датум?
Овај датум за Србе Црне Горе остаће генерацијски у трајном сјећању. Тада је отета заједничка држава са Србијом, оно за шта су се наши преци борили и крв лили. Заједничка држава свих Срба остала је кровна конструкција српског народа у претходних неколико вјекова. То је био коначни циљ. Звучаће као већ отрцана флоскула, али поновићу, бескрупулозном крађом и насиљем, уз помноћ сила Новог свјетског поретка, од снага унутар Црне Горе, које припадају једном новом идентитету, који је суштинска антитеза историјске и суштинске Црне Горе у миленијумском трајању, опет уз помоћ мањина, остварена је ова и оваква Црна Гора. Мањине су то урадиле из својих разлога. Њихови преци се нијесу борили за Црну Гору и стварали је. Напротив, чинили су све да она не буде слободна и суверена. Нова генерација бори се на нови начин. Она је учествовала и учествоваће и свим процесима у којима ће се дробити српски и православни идентитет, територија и култура. Неки те поступке прилично острашћено цијене. Међутим, треба схватити да ће то они стално радити када им се укаже прилика, баш као што су и учествовали у гласању за накарадни закон о вјерским заједницама крајем претпрошле године. То је дио њиховог етничког, вјерског и цивилизацијског кода, и он је сасвим легалан. Наше је да их у томе спријечимо.
Гдје је Црна Гора сада, након петнаест година од референдума?
Ово питање надовезује се на претходно.Оно је прије свега етичке природе. Држава створена на такав прљав начин, крађом гласова, уцјенама људи, криминалним радњама, не може сама себи и својим грађанима бити сретна и дуговјечна.У њој нема глобалног јединства ни осјећаја таквој припадности. Мислим да данас нико, сем мање острашћене групације, нема разлога да слави годишњицу овакве државе. Велики број људи, наравно професионално незнавених за схватање политичких процеса, не разумије суштину стварања овакве државе. Она је плод тзв. Новог свјетског поретка креираног од САД. Том поретку требало је цијепање свих православних словенских простора, како на Балкану тако и на територији бившег европског СССР-а. Црна Гора и Украјина су идентичан процес. Ђукановић и његова мафиократска камарила су били само извођачи радова, са свом обезбијеђеном логистиком. Креатори Новог свјетског поретка су Ђукановића пустили да у оквиру тог процеса формира свој мафиократски феудални државни посјед. Међутим, он није схватио суштину фунционисања великих сила попут САД и њихових савезника са типовима попут њега на свим меридијанима. Они су за њих потрошна роба са краћим или дужим трајањем. Пошто је опослио посао, он је пуштен низ воду. Након петнаест година може се констатовати да већина народа сем Ђукановићеве камариле од ове и овакве Црне Горе није имала ништа, чак ни острашћени суверенисти Монтенегрини, који су у ову причу ушли заиста из убјеђења. Не живи се ништа боље, него чак и горе него у државној заједници са Србијом. Од чланства у НАТО пакту народ Црне Горе ништа није имао, иако је бивши режим обећавао да се до жељелог Елдорада и бољег живота улази по систему спојених судова и са релацијом:независна Црна Гора-чланство у НАТО-у-чланство у Европској унији. Поред свих парола и демагогије, Црна Гора је послије петнаест година далеко од ЕУ. И да уђе у њу, ништа неће бити.Искуство из држава региона које су ушле у ЕУ, попут Хрватске, говори да се не живи ништа боље.
Да ли се јасно послије петнаест година од фамозног 21.маја и времена када смо „изборили државу“ може преломити, је ли Црна Гора приватна и независна држава?
Ово питање заправо се подводи под два питања. Ђукановић је у процес разбијања заједничке државе са Србијом ушао значајним дијелом да би себи направио приватну државу, и то приватну антисрпску државу. Стално је подгријавао њен антисрпски карактер и повлачио потезе у том циљу. Чак је и трчао пред руду, у намјери да умили своје менторе, и каже им да они бољег извођача радова не могу наћи. У том контексту треба схватити по мени његов посљедњи кардинално погрешан потез, а то је било отварање црквеног питања.Тиме је отворио Пандорину кутију своје пропасти.Он је дефинитивно деценију и по уназад створио своју приватну државу. Софостицирану технолошки напреднију Црну Гору Данила, Мирка и Николе, са новим војводама, сердарима, сенаторима, племенским капетанима, крилашима, жбирима….Та приватна држава се на крају огадила већини њених грађана, у каљузи незаконитости, неправде, бахатости и ненаједености господара и његове камариле, баш као и она 1918.године.
Иако његова приватна држава, она је имала ограничени суверенитет, и има га и сада.Она је полуколонија неких великих сила. Један мали корак напријед од БиХ. Само нам још фали неки наш Валентин Инцко. То се очигледно видјело и у састављању Владе у постђукановићевој ери.Лидер једне српске странке у Црној Гори је отворено рекао једном од актера овог процеса, да нам онда и нијесу требали избори. Једноставно, неке стране амбасаде су требале да именују министре.
Шта чека Црну Гору и у ком смјеру иде њена унутрашња и спољња политика?
Процес детронизације Ђукановићевог режима изнијели су Срби. Црквено питање и популистички назван покрет „Недамо светиње“ били су само врх леденог бријега свега онога што је Србима, а нарочито под Ђукановићем отето. Ту се уклапа и огађеност његовим режимом чак и значајног броја суверенистичких бирача. На жалост, свакодневно се могу срести разочарани људи, који констатују да се за ово нијесу борили, да због овога нијесу ишли на литије, да читав процес иде споро. Не само Срби, него и уопште сликовито речено мали, обични људи желе правду. Желе да виде мноштво типова из камариле бившег режима иза решетака. У смислу ревитализације опште пустоши по Србе коју је Ђукановићев режим оставио, са жаљењем констатујем да се готово ништа није урадило, како глобално, тако и на нижем нивоу:није се изашло из НАТО-а, није повучено признање Косова, нијесу укинуте санкције Русији, није враћен српски језик и ћирилица, нијесу промијењени државни симболи, није извршена ревизија школских програма. Та питања су била велико политичко погонско гориво српских странака у прошлости. Ко и зашто сада од њих бјежи? Штавише, од неких људи из српских групација долазе изјаве да је то немогуће урадити. Срби се задовољавају јефтиним егзибиционим штосовима неких политичара и министара који се могу видјети ових дана и недјеља. Тек ће наредни избори било од постојећих српских политичких структура, било од неких које би се у међувремену формирале, отворити транспарентно српско питање у Црној Гори.Срби ће тада моћи да разлуче у перспективи ко је шта обећавао, и ништа није или мало испунио, и добити прилику да мијењају своје представнике. Ово кажем искључиво у контексту своје српске припадности, и наравно незаобилазности и међусобне повезаности српског питања у Црној Гори и значења 21.маја.
ИН4С