Пише: Александар Секулић
Да би неко био “тас на ваги” тај мора имати и другу опцију у једначини. Када би било ко од три компоненте нове власти изабрао да пређе у сателите, он не би био тас, већ тастер. И народ би му, након свих, Пајовића, Драга Ђуровића, Богојевића, Џаковића… епохално и брутално судио. Таква издаја би сублимирала све претходне и њен епилог би имао несагледиве последице.
У овом времену када морамо да будемо ефикасни, сложни и другачији, када морамо да зауставимо спиралу слома друштва и државе, свако уцјењивање и “мјерење подобности” у новој већини је одступање од циља за који смо добили повјерење и манадат од народа.
Након ових почетних “параноја” и медијско-рекеташких спинова, да би било ко могао бити “тас” па му се мора дозволити “што год он одреди”, вријеме је да сви уважимо једни друге. Мјера нашег искорака у односу на канцер који смо склонили са власти мора бити управо то, отвореност, инклузивност и повјерење.
Не смије бити жигосања, ни идеолошког, ни на личном плану. Законодавна и извршна власт мора осликавати сву нашу различитост и уважавати људске капацитете.
Ко год жели да кроз наратив о “тасу” покуша да, шовинистички и подмукло, уведе и категорију мјерења “љубави према држави” као услов распођеле обавеза и одговорности вођења овог историјског процеса, тај је исти или гори од зла којем смо дошли главе.
Ово није вријеме за мале људе и искораке. Ово је моменат у којем нико нема право на даље грешке.
Фејсбук