„Године 6727. постави се Свети Сава први архиепископом српске земље. Године 6728. постави Свети Сава првог епископа зетског Илариона Шишојевића у манастир цркве светог Николе у Врањини, коју сагради свети Сава“, записао је владика Василије Петровић у свом „Цетињском љетопису“. Исти онај владика црногорски који је на крају своје „Историје Црне Горе“ саставио списак „српских архијереја поред митрополита црногорског“ који је обухватао све српске земље, што оне под Турцима, што оне „у ћесарској области“. На челу свих тих архијереја стоји архиепсиког пећки кога Василије назива „природним (народним) патријархом“ српског народа. Да су то Црногорци и Брђани осјећали и знали, види се из тога како су се према њему опходили. Василије биљежи да „када побјеже Брђанима српски патријарх Арсеније Јовановић из пећког града, (пошто га Турци хтједоше објесити), (њега) Кучи и Васојевићи испратише у ћесареву војску у град Ниш“.
Без пећког патријарха, природног патријарха свих Срба, није било ни црногорске Митрополије. Василијев сљедбеник, Свети Петар Цетињски, у својој историји описује како послије смрти Митрополита Никодима: „Црна Гора остаде без својега архипастира и началника до доласка Србскога Патријарха, који обично седмо годиште долазаше у Епархију црногорскога Митрополита.“ А колико су Црногорци значаја придавали српском патријарху свједочи и то што Свети Петар Цетињски тврди да је скадарски паша смишљао план како да Црну Гори освоји „пређе, него ли вријеме дође Патријархова доласка у Црну Гору“, јер „Црногорци не могу у турску земљу никога к Патријарху послати, да га на степен Митрополита произведе“. Дакле, без Патријарха није било ни Митрополита, а без Митрополита ни Црне Горе.
„Године од Христова Рођења 1700. хритониса се Данило за владику од стране свеосвјештенога патријарха српскога Арсенија Црногорца у њемачкој земљи у мјесту Сечују (…) Године 1718. дође патријарх Мојсије у Црну Гору и хритоноса Саву мјесеца јануара 25. дан“, записивао је владика Василије.
Када су Турци насилно укинули Пећку патријаршију, њен збачени поглавар, Василије Јовановић-Бркић, уточиште налази у Црној Гори, гдје га Црногорци радо дочекују. Овај „пећки патријарх који много цијењен у Црној Гори“, како су примјетили Млечани, је у њој, свега годину дана после укидања Пећке патријаршије хиротонисао Савиног наследника, митрополита Јована Пламенца, шаљући заједно са Црногорцима да не признаје укидање Пећке патријаршије.
Пећка патријаршија је, и после њеног укидања, остала за Црногорце, ријечима Светог Петра Цетињског „мати свијех српскијех цркавах, у коју су патријарси наши стојали и коју су цари наши оградили“ и „свега славеносрпскога рода првенствујушчуја црквка“. Они су били чувари и носиоци завјетне српске идеје – а њихови митрополити егзарси тог светога трона. И кад нису могли више да иду у Пећ, они су пратили српске патријархе и у стране земље. Свети Петар Цетињски је, заједно са црногорским главарима, планирајући његово завладичење писао: „Желимо да Митрополит Црногорски зависи од Пећког Патријарха. Када садашњи Митрополит умре, пристајемо за сада да његов наследник буде рукоположен у Карловцима, али само дотле докле Турци владају Србијом, те не можемо да га слободно пошаљемо у Пећ.“
Знали су Петровићи ко су и због тога су се изнова враћали на Пећку Патријаршију, знајући да су од ње потекли. Знамо и ми ко смо, и зато дочекајмо нашег патријарха усклицима: „Благословен који долази у име господње!“
Исто би урадили и Петровићи.
Извор: Ми знамо ко смо