Став
Преко три мјесеца српски народ и вјерници Српске православне цркве протестују против наопако донесеног накарадног закона о слободи вјероисповијести. У почетку сваки дан, а након тога четвртком и недељом, да би коначно због неког „Корона циркуса“ дошло је до забране окупљања и привременог прекида литија.
Иако су властодршци упорно игнорисали народни бунт и саопштавали да нема преговора о повлачењу (не)закона, евидентан притисак под којим се режим нашао, у међувремену, довео је до ситуације да представници власти покажу „спремност за дијалог“ и упуте позив за преговоре са СПЦ коју представља делегација одабрана од Епархијског Савјета.
Српска православна црква је пристала на дијалог са индивидуама које заступају ставове режима, без обзира што је на самом старту било јасно да властодржци имају за циљ покушај манипулације, која им је и те како својствена, за шта им је корона циркус дошао као кец на десет. Преговори ће да буду настављени, међутим, све то се одиграва иза затворених врата са штурим обавештењима о садржају преговора. Зашто је све то тајно? Зашто се око овако битних питања не разговара јавно? На улици се сваког четвртка и недеље окупља од 150 до 250 хиљада људи, а још најмање толико је „спријечено да дође“ из ових или оних разлога. Сви они чекају исход преговора и имају право да буду упознати са током тих преговора. Ми, наравно, имамо пуно повјерење у преговарачки тим који је саставио Епископски Савет и у њихове компетенције, али и ми желимо, да макар као посматрачи испред малих екрана учествујемо у дешавањима током преговора и из прве руке знамо на који начин се преговара о нашим горућим питањима.
Сви ти људи који исказују заинтересованост за проналажење рјешења, иако већина нема запослење, зато што су Срби, ипак плаћају Јавни сервис који треба да им омогући увид у ток преговора.
Можда ми и не бисмо губили вријеме гледајући ТВ да у протеклих 30 година није било више преговора који су завршени мимо воље народа. Можда ће наши преговарачи, без обзира на истину коју заступају, бити превеслани, попут политичара који су заступали Српски народ у неким ранијим преговорима. Подсјетићу да су 2011. године вођени преговори између режима и лидера опозиције који су преузели на себе улогу заступника народа. Иницијатива је кренула, од родитеља и преко Одбора за школовање на српском језику, из Берана. Тој иницијативи се придружило више од 30 НВО-а из читаве Црне Горе. Од јасног захтјева Одбора за школовање на српском језику, који је предвиђао школовање на српском језику, којим говори двије трећине становништва, без условљавања другим језицима, и без спрјечавања других да уче на ком год језику хоће, као полазних услова, дошло се до катастрофалног резултата преговора.
Резултат тих преговора је цртица и зарез (-,). Наиме, добили смо ц….-српски, босански… итд. Класична превара! Овај пут нећемо пристати на овакав епилог, са цртицом и зарезом. Оваг пута ће прије доношења коначног договора морати да се чује и ових око 400.000 преговарача.
Ми поштујемо наше Владике и њихову одлуку да се мирним литијама супроставимо примјени (не)закона, све до брисања спорних чланова или повлачења истог, али такође желимо и да будемо упознати са цјелокупним процесом преговора. Не желимо више да дођемо у ситуацију гдје званичници Црне Горе без трунке срама кажу, да иако је 85% грађана било против признања такозване државе Косово* и уласка у НАТО, то је урађено. То није била воља народа!
Стога, Јавни сервис, као сервис свих грађана, је у обавези да обезбиједи пренос како би народ имао директан увид у ток преговора и како не бисмо дошли у ситуацију да договор буде постигнут, а резултат буде нова подвала (цртица-зарез). Плашимо се да не добијемо неку креатуру попут: црногорска-српска, муслиманска, итд., православна црква. Стога, омогућити народу увид у преговоре.
То треба да знају обје преговарачке стране. Не дамо светиње и то по цијену живота.
Глас народа је глас Бога, то треба испоштовати.
Пајо: један од учесника литија