Аутор је Александар Ђокић, асистент катедре за упоредну политику Руског универзитета пријатељства народа (РУДН) у Москви, колумниста београдског недјељника „Печат” и спољни сарадник иницијативе српског народа у Црној Гори „Ми знамо ко смо”. По образовању је политиколог.
Постоје два нивоа ове анализе – један се тиче политичке елите, а други друштвених група. Политичка елита се дијели на ону која је на власти, позициону, и ону која се бори да освоји власт, опозициону. Положај дијела елите (позициони, опозициони) се у демократском систему редовно мијења јер ниједно друшто није хомогено. Недемократски је држати у изолацији било који значајан дио друштва, јер се тиме стварају друштвени конфликти, који се у крајњој инстанци могу прелити и у оружани сукоб. Свако балканско друштво је подијељено на различите друштвене групе, по разним факторима – идентитетском (вјера, нација, језик), идеолошком, социјално-класном. Постоје и разне друге подјеле, али оне нису од превасходног значаја за балкански регион.
Социјално-класни фактор је готово исти у свим балканским друштвима јер су она подједнако економски неразвијена, а дијеле заједничко политеоконмско искуство живота у социјализму. Стабилна грађанска класа, која би чинила већину друштва у социјално-класном смислу, није изграђена, социјално угрожени слојеви из провинције чине већину електората, а сав капитал је сконцентрисан код малог броја иностраних капиталиста, домаћих тајкуна, чија је моћ у фази опадања на корист страних, и саме политичке класе. Социјално-класно гледано, најопасније је када се у рукама политичких лидера сконцентришу и политичка моћ и економски утицај, такву ситуацију налазимо у Црној Гори. Нижи слојеви свакако зависе од власника капитала, а када је власник економских капацитета у једној држави уједно и њен предсједник, резултат је двоструко већи утицај над бирачким тијелом.
Они који негирају значај идентитетског или идеолошког фактора, тврдећи да се ово или оно увјерење „не маже на леба“ и да се „не сипа у трактор“, усљед својих идеолошких увјерења пропуштају да виде да је управо преношење борбе са социјално-класног поља на сферу идентитета резултовало поразом ДПС-а на изборима 30. августа 2020. године. Теза „није важно ко смо, важно је колико новца имамо у џепу“ није релевантна ако новца у џепу готово и да немамо, а политичка власт држи монопол над запошљавањем и економском активношћу уопште. Она би била валидна уколико би главна опозиција Милу Ђукановићу био неки хипотетички комунистички покрет, који се нада освајању власти базирајући се на социјалним разликама. Таквог покрета не да нема у Црној Гори, него га нема у Европи уопште. Хтјели не хтјели, главнина опозиције (сад у специфичном стању полувласти) у Црној Гори базира се примарно на идентитетским питањима, што је и логично пошто се и сам режим Мила Ђукановића дуги низ година базирао на томе.
Из идентитетске матрице је могуће изаћи онда када власт не буде користила идентитетски предзнак „српски“ да прогони своје неистомишљенике и да дискриминише опозицију. То јест, да би социјално-класним факторима могао бити придат значај, режим Мила Ђукановића који се базира на црногорском шовинизму мора бити у потпуности демонтиран, а Демократска партија социјалиста, реформисана или расформирана. Притом ваља истаћи да та либерално дефинисана „нормалност“, када грађани расправљају о порезима, а не о националној припадности, у савремено доба релативних идентитета и великих социјалних разлика не постоји ни на развијеном Западу. И тамо постоје идентитетске разлике и тамо оне доминирају сфером политичког надметања. Сигурно је једноставније у Сједињеним Америчким Државама причати о положају црнаца у 18. вијеку, него скренути пажњу на то да се грађани Тексаса буквално смрзавају на смрт у 21. вијеку. Балкан је својим инсистирањем на темама идентитета, које нису биле доминантне 90их година на Западу, данас итекако актуелан и савремен.
Пошто је политекономски систем у Црној Гори био изграђен на два стуба дискриминације – социјалном, против већине грађана, и националном против, у најмању руку половине својих грађана, није ни чудо да је изазвао бунт превасходно сиромашних и незапослених грађана српског националног идентитета. Изједначавајући стога српски национализам, као опозициони и прогоњени, са црногорским шовинизмом, као официјалном идеологијом, не само да је нетачно, већ је надасве неправедно. У Црној Гори је до скоро владао својеврстан апартхејд усред Европе 21. вијека, присутан једино у Хрватској, Украјини и балтичким републикама. Људи једне нације и једног идеолошког опредјељења нису имали не само доступ власти у својој држави, већ и буџетским запослењима – један Србин националистичког идеолошког усмјерења није могао бити наставник у средњој или основној школи.
Под таквим условима, пребацивати српским националистима у Црној Гори да су равни црногорским шовинистима је као изједначавати жртву и насилника, само зато што је жртва постала антагонистички расположена према насилнику. Вађење ствари из ширег контекста је свеприсутно на Балкану, гдје се одређене идеологизоване тврдње узимају за аксиоме, као што је случај злочина у Сребреници. Није забрањено само истаћи да се стријељање ратних заробљеника не може назвати геноцидом, већ се не смије говорити ни о претходним догађајима који су детерминисали злочин у Сребреници, начинили га неизбјежним, а то су страдања српских цивила у општинама које су окруживале сребреничку енклаву. Контекст не оправдава злочин, он га објашњава. Притом српски националисти у Црној Гори никакав злочин против црногорских шовиниста нису починили, никакав изгред, никакав напад, осим ако не рачунамо као злочин поливање фекалијама кола црногорских шовиниста којима се незаконито блокирају магистрални путеви у Црној Гори.
Такође је тешко не примијетити идеолошку разлику између српског национализма у Црној Гори и црногорског шовинизма. Срби могу постојати и паралелно са црногорском нацијом, али црногорска нација не може постојати паралелно са Србима, јер се базира на негацији српског идентитета у Црној Гори. Зато једну идеологију означавамо термином национализам, а другу термином шовинизам. Српски национализам као најбитнији фактор у политици ставља српски национални идентитет, можемо се сложити са тиме или не, али то је легитиман став, док црногорски шовинизам узима као највишу политичку вриједност сузбијање српског идентитета у Црној Гори. О томе свједоче и саме изјаве црногорских шовиниста на демонстрацијама, који уживају неофицијалну подршку Мила Ђукановића, а које се своде на тезе „не дамо Србима да нам отму државу“. Црногорски шовинизам постулира Црну Гору искључиво као посјед црногорске нације, док је само учешће Срба у демократском процесу непожељно, о чему свједоче демонстрације црногорских шовиниста против давања држављанства људима који више од деценију живе и раде у Црној Гори.
На крају се може истаћи и да је поистовјећивање српске националне припадности са идеологијом српског национализма такође једно од обиљежја корпуса увјерења која се сврставају под црногорски шовинизам. Судећи по овом постулату, свако ко се изјасни као грађанин српске националности, аутоматски доводи у питање постојање Црне Горе као независне државе, што није ни истинита тврдња, нити је у духу савремене демократије, будући да је а приори дискриминативна. Један идентитет не детерминише сам по себи и идеолошке погледе човјека, а свакако да због идентитетске припадности нико не може бити лишен својих грађанских политичких права. У Црној Гори гдје су легализоване истополне заједнице, хомосексуалци имају већа права од Срба, то је недопустиво и неодрживо стање. Ако би сваки грађанин Црне Горе који се изјашњава као Србин по националности, или да му је матерњи језик српски, или пак да је вјерник Српске православне цркве – уједно био и српски националиста, Црном Гором би одавно владала ова политичка опција, јер грађани Црне Горе са побројаним идентитетским усмјерењем чине већину бирачког тијела.
После 30. августа пређен је један психолошки праг, када је демонстрирано да сви грађани Црне Горе повезани са обиљежјима српског идентитета могу да иступају заједно како би обезбиједили минимум људских права, као што је слобода вјероипосвести. Ова борба неће се зауставити само на повратку поменутог основног права, већ ће се наставити и на пољу образовања, не само политике, јер српском језику у Црној Гори мора бити враћен статус државног, пошто њиме говори највећи број грађана Црне Горе. Борба ће се усмјерити и на слободу истицања српских историјских националних симбола, који су изражени у тробојци, актуелној не само кроз ранију историју, већ и за вријеме постојања друге и треће Југославије. Српска национална тробојка у Црној Гори била је барјак и црногорског партизанског покрета, а не само монархистичког, јер се иза петокраке све вријеме скривала црногорска тробојка. Грб на тробојци за вријеме Социјалистичке Републике Црне Горе у саставу друге Југославије све вријеме је била насилно срушена Његошева капела на Ловћену. Сва ова права скупа значе да су Срби саставни дио црногорског друштва који не може бити истискиван из власти или са водећих позиција. Када се ова права остваре, она ће омогућити и прелазак на неке „нормалније“ теме, попут социјалних.
Аутор је Александар Ђокић, асистент катедре за упоредну политику Руског универзитета пријатељства народа (РУДН) у Москви, колумниста београдског недјељника „Печат” и спољни сарадник иницијативе српског народа у Црној Гори „Ми знамо ко смо”. По образовању је политиколог.