Да се не заборави!!!

Пише: Дијана Ћоровић

Април се полако али сигурно пакује за одлазак остављајући нам неизвјесност многих питања. Одговоре на многа питања можемо добити у мају, јуну…мјесецима који слиједе. Ипак, на једно “Зашто?“ не постоји одговор већ од  30.априла 1999-е године. Ни један мај, јун…било који мјесец, година или деценија који слиједе не могу да одговоре на тешко питање које се сваке године понавља: “Зашто?“

Зашто  је  на данашњи дан страдало шест жртава у Мурину? Од њих шест, троје дјеце је пролило крв у центру овог мјеста гдје су НАТО  агресори избацили од 10 до 17 пројектила. 30-ти април 1999. године остао је упамћен као један од најкрвавијих злочина у историји Црне Горе. Тога дана у крвавом НАТО залету  животе су изгубили дјеца: Мирослав Кнежевић, Јулија Брудар, Оливера Максимовић, као и Вукић Вулетић, Милка Кочановић и Манојло Коматина. Успомене на њих се чувају. Препричавају се из године у годину њихови задњи кораци и правци из којих се никад нијесу вратили. Немиле сцене које описују разнијета тијела и непресушна бол која је протресла свако биће јаче него и саме бомбе, остале су урезане на том мосту.Мост, некад њихова спона, а потом кобна станица.

Мост на Лиму није једино мјесто које је НАТО агресор претворио у мученичко мјесто  страдања и погибије. Мете су биле мостови, пруге, породилиште, возови, наша војска…све оне споне које повезују и шире наш народ. Злочиначки умови који су управљали злочиначким тијелима нанијели су неописиву тугу која не јењава, а званично су несрећу коју су нам нанијели назвали “Колатерална штета“. Сваке године се обиљежава помен на страдале и свако се и даље пита: Зашто?

 У нападима који су трајали непрекидно 78 дана ово је само једна од трагедија која је задесила тадашњу Савезну Републику Југославију, зато што није потписала Споразум из Рамбујеа.  Бомбардовање које  је трајало од 24-ог марта до 10-ог јуна 1999-е године била  је пријетња тадашњој  нашој земљи шта агресори могу ако не дозволимо окупацију своје територије.

НАТО је 24- ог марта 1999-е године у 19:45 часова  започео ваздушне нападе на војне циљеве  у СРЈ, да би се касније ваздушни удари проширили и на привредне и на цивилне објекте.Непрекидно бомбардовање оштетило је инфраструктуру, привредне објекте, школе, здравствене установе,  медијске куће, споменике културе, цркве, манастире. Коначан број изгубљених  живота никада није усаглашен. Никада није утврђено  колико је тачно  пројектила испаљено на нашу земљу, а ни какве су досадашње последице бомбардовања по здравље становништва. Према НАТО извјештају  изручено је 31.000 пројектила са осиромашеним уранијумом, према подацима војске Југославије било их је 50.000, а према  руским изворима чак 90.000.

Последице које су нанешене Нато бомбардовањем никад нијесу ишчезле. Свако бомбардовање нанијело је огромне непоправљиве губитке. На основу истинитих прича из тог периода снимљени су филмови који садрже сцене неких момената који је народ претрпио. Страдале нерођене и рођене бебе нијесу биле опасност за ратну операцију али су биле циљна група.  Зашто???

Зато што нијесмо пристали на окупацију, Југославија је платила велику цијену. Невине жртве бомбардовања се не дају заборавити. Крв која је проливена не може се спрати кишом НАТО извјештаја. Упркос времену које пролази, земљом одјекује вапај боли која не пролази. Вапај који надјачава злочести никад заборављене “Колатералне штете“.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pin It on Pinterest