Ивањдан се може назвати и Дјевојачким празником јер је читав низ ритуала повјерен дјевојкама. У многим нашим крајевима, ноћ уочи Ивандана дјевојке пале ивандањске ватре, беру цвијеће и траве, пјевају и плету вијенце.
Вјерује се да дјевојке у ноћи уочи Ивањдана треба да оду на ливаде, упале ватру и беру цвијеће и травке од којих ће уплести вијенац. Док то чине, треба да певају:
„Иванско цвеће, петровско, зеченим пољем цветало; Иван је цвеће набрао, мајци у крило метао, а мајка с крила на земљу“.
У рану зору су се разилазиле, а свака је носила угарак из ватре, а исплетен вијенац би стављала на врх капије. Слично се радило и у чачанским селима. Све се то ради у шали па се дјевојачки смијех и цика чула у тој ноћи. Овдје се такође вјерује да ове ноћи треба хватати свице и носити кући.
Треба да знате да се сматра да ноћ уочи Ивањдана има необично јаку моћ, нарочито исцелитељску, која са првим зрацима излазећег Сунца нестане.
По обичајном календару, плету се вијенци од ивањског цвијећа у који се ставља бијели лук да кућу чува од грома.
Чак и вода добија посебну моћ.
Према обичајном календару, три дана прије и три дана послије празника, не улази се у виноград.
Kаже се да тих седам дана виноград највише напредује, јер га чува Свети Јован. Празник увијек пада у вријеме Петропавловског поста, па се овог дана не мрси.
Ово су лепи српски обичаји уграђени у православље, али видим да би радо њих присвојили неки нововерци старе вере.
Па не дозвољавају ни да се помене велики српски православни празник Свети Јован Крститељ.