Спасовдан увијек пада у четвртак шесте недеље после Ускрса и један је од десет празника посвећених Христу. Пошто се Господ кроз четрдесет дана иза свога васкрсења јављао ученицима говорећи им о Царству Божијем и пошто им је заповиједио да се не удаљавају од Јерусалима него да чекају обећање Светог Духа, Господ је извео своје ученике до Витаније, подигао своје руке, благословио их и узнио се на небо. Тога дана Христос им је рекао:
– Идите по свем свету и проповедајте Јеванђеље сваком створењу. Ко поверује и крсти се, биће спасен, а ко не поверује биће осуђен.Да би у томе успели, Христос им је обећао Духа утешитеља и заповиједио да до силаска Духа Светога не излазе из Јерусалима. Тако су могли да пренесу Христову веру у свијет и тиме људе спасавају у вери – одатле назив Спасовдан.
Као што се у Јерусалиму четрдесет дана после Васкрса ишло у Витлејем у литији, тако се и у Српској православној цркви организује Спасовданска литија. Спасовдан као крсну славу прославља и велики број православних вјерника.
На Спасовдан се не ради никакав тежак посао, пошто је велики празник који, према вјеровању, може да спаси кућу од невоље, а децу од болести. Поштован је веома и у предхришћанском времену, а традиционално је изузетно цијењен и поштован у доба цара Душана. Сматра се да није случајно што је чувени Душанов законик обнародован 1349. на Спасовдан, а на исти празник и допуњен 1354. године.
Према народном предању, тог дана се спасио Бог од рђавих људи и отишао – вазнео се – на небо, а остала је и прича да је Бог побегао на небо од злих и неваљалих људи. Ово је веома срећан дан, када све ваља започињати.
Од давнина је Спасовдан, као дубоко укорењена светковина у народу, пролећни празник сточара и земљорадника. Сматра се веома срећним варовним даном када све ваља започињати и зато се зове још Спасовље.
Обичаји на Спасовдан
Прије зоре, на Спасовдан Крстоноше походе записе – освештана стабла, најчешће храстове или неке воћке, махом дивље крушке. Носећи барјаке и крст, народ стиже под стабло записа, китећи га вијенцима цвијећа и дарујући разним ђаконијама.
Те литије се приређују ради напретка усева (љетине), кише и бољег берићета. Крстоноше иду у круг око записа, молећи се и пјевајући, док поп чинодејствује, а раније је понегдје био обичај да свештеник у проврћено стабло ставља запис да „чува село од црва“. Таквих освештаних дубова има у многим крајевима, понајвише у Шумадији и Васојевићима. Сматрају се светим стаблима, која је грехота дирати, а камоли сећи.
На Спасовдан се не ради да гром не бије и, како верују у лесковачком крају, не дође на човека „лошотиња“ и да инсекти не опустоше њиве. Посебно је био раширен обичај да се на Спасовдан по њивама, забранима, торовима, кошницама, баштама побадају крстови од лесковине (закршћавање љетине), ако то није учињено на Ђурђевдан.