Српска православна црква и вјерници данас обиљежавају Видовдан када црква вјековима даје помен кнезу Лазару Хребељановићу и српским ратницима погинулим у бици са Турцима на Косову пољу 1389. године
Српска православна црква и вјерници данас обиљежавају Видовдан када црква вјековима даје помен кнезу Лазару Хребељановићу и српским ратницима погинулим у бици са Турцима на Косову пољу 1389. године.
Видовдан, празник сјећања на косовску погибију, обиљежен је црвеним словом у календару СПЦ, а за назив празника везује се Свети Вид који је, према „Прологу“ владике Николаја Велимировића, поријеклом са Сицилије, а хришћанство је задужио подвизма у вријеме цара Диоклецијана, великог прогонитеља хришћана.
Исти датум у календару СПЦ се помиње и као празник старозавјетног пророка Амоса – славе српског кнеза Лазара који је погинуо на тај дан, а у навечерје празника се својим велможама причестио у цркви Самодрежи на КиМ.
Према „Прологу“, СПЦ истог дана слави и свог патријарха Јеферма, кога је Сабор изабрао 1375. године и који је „1382. вјенчао кнеза Лазара за цара“.
Као што хришћани у страдању и васкрсавању Исуса Христоса виде наду за боља времена, тако је и ова битка носила наду за неко будуће ослобођење цијеле нације.
За име кнеза Лазара Хребљановића, косовске јунаке и битку везане су многобројне легенде, па и косовски циклус српске епске поезије који је сачувао од заборава велики дио српске историје прије и послије пада Србије под власт Отоманске империје, у којима се Косово, уз православље и светосавље, слави као непресушни извор српске духовности.
Према предању цркве, уочи боја на Косову кнезу Лазару се јавио анђео Господњи, а његове ријечи забиљежио је народни пјесник: „Којем ћеш се привољети царству дал’ земаљском или небескоме?“
Народни пјесник биљежи истовремено и ријечи човекољубивог и христољубивог Лазара који позива српске витезове да се „као Христови ратници“ супротставе најезди „Алахових ратника“: „Земаљско је за малена царство, а небеско увијек и довијека“.
Надирућој турској војсци предвођеној султаном Муратом, на подручју ријека Ситнице и Лаба супроставила се много мања српска војска предвођена кнезом Лазаром Хребељановићем.
Дуге припреме и на српској и на турској страни говориле су јасно да се ради о великој борби. То се видјело већ и по том што су на бојно поље кренула и оба владара лично – кнез Лазар и султан Мурат са два сина Бајазитом и Јакупом.
Подударности косовског и хришћанског мита су очигледне: кнез Лазар између царства земаљског и небеског бира ово друго, кнежева вечера уочи боја јесте као последња (тајна) Христова вечера, Вук Бранковић произведен је у Јуду, Милош Обилић, који је убио Мурата, произведен је у Светог Петра који брани Христа у Гестименском врту, а Косовка дјевојка је новозавјетна жена мироносница.
Након битке тијело кнеза Лазара је сахрањено у његову задужбину, манастир Раваницу, да би у сеоби Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем било пренијето у фрушкогорски манастир Врдник.
Лазарева жена кнегиња Милица, послије мужевљеве погибије се монаши и узима име Јефимија, а по предању, заједно са женама погинулих српских војника, основала је манастир Љубостињу.
Свети кнез Лазар, задужио је православну цркву борећи се за хришћанство и градећи цркве и манастире. Његове задужбине су манастири Горњак и Раваница, која је посвећена Светом Вазнесењу Господњем, гдје данас почивају његове свете мошти, враћене 1989. године, на 600. годишњицу Косовске битке.
На српским православним иконама Свети великомученик Лазар представљен је у царском византијском орнату, без круне, са крстом у десној руци и својом одсјеченом главом у лијевој, као симбол мученичке смрти.
Сјећајући се једне од највећих погибји српске војске и српских велможа на челу са кнезом Лазаром Хребељановићем, 1389. године, српски народ слави моралну побједу косовских јунака, које је СПЦ сврстала у ред великомученика који су се као последње хришћанско упориште супротставили најезди ислама и надмоћне Отоманске империје.
На мјесту битке на Газиместану као ендемска врста постоји црвени косовски божур, а по народном вјеровању у поноћ, уочи Видовдана, ријеке постану црвене и потеку узводно.
Видовдан није празник радости, не игра се и не пјева, а људи се присјећају палих ратника и обилазе њихове гробове. Обичај земљорадника је да тог дана процјењују каква ће бити љетина.
Вјерује се да ће најбоље родити страна са које се прво појаве облаци. Ако нема облака, вјерује се да година неће бити родна. У неким дјеловима Србије сељаци се труде да пољске радове заврше прије Видовдана.
IN4S