Даниловић: Неопходна јавна контрола рада нових кадрова; У расподјели најбоље пролазе најгласнији вјечити незадовољци и уцјењивачи свих политика

Персонализујмо одговорност. Нису сви подједнако добри или лоши. Једно је извјесно – лоше ћемо брзо примијетити, а онда је битно да не буде по оној „моји ресори-моја ствар“

Пише: Горан Даниловић

Окренули смо ствари наопако на самом почетку и данас имамо збрку од које боли глава, а трпе пристојност и лијеп укус.

За политичаре није било мјеста у Влади јер је, између осталог, и притисак медијске и НВО јавности, на мандатара и дио „побједника“, био огроман. Побједа од 30. августа не личи сасвим на себе, а покушај да се сустигнемо задовољавањем политичких субјеката на нижим нивоима извршне власти може се претворити у лакрдију. Кажем може, али још увијек постоји шанса да и не буде тако.

Да након Владе поставимо експерте и по дубини, њих неколико стотина је немогућа мисија.

Много пристојних, храбрих и деценијама упорних опозиционих кадрова унапријед се осуђује чим се чује да ће им припасти неко директорско или управљачко мјесто. Ти људи нису заслужили након свега стигматизацију од стране дијела оне јавности која је минуле године и деценије била прилично равнодушна и скоро неутрална. Дакле, нису сви заслужили да их унапријед осуђујемо него да их подржимо али начин на који се спроводе многа постављења је заиста некако пазарски и непримјерен.

Сами смо криви што је тај процес неминовне смјене непрофесионалних кадрова раније власти поприма обрисе сумњивог и недопустивог – за свако постављење треба професионално оправдање и доказ.

Не постоји ни једна власт у модерним демократијама која би пристала да њени кадрови уступе мјеста неутралним или туђим, а да преузме одговорност за вођење политике између два изборна циклуса. То би био политички суицид за свакога. Ипак, неопходна је и самоконтрола побједника и непристајање да без имакве међусобне контроле субјекти побједе постављају или нуде кадрове по принципу; моји ресори-моја ствар. Побједа је била заједничка и свако инсистирање на њеним размјерцима обесмислиће народни, појединачне и партијске подвиге од 30. августа.

Примјетно је и да ће „најбоље проћи“ они који су најгласнији, вјечити незадовољници, уцјењивачи свих политика, у свим приликама.

Черечење и развлачење сваког постављења по блату није ни коректно ни поштено јер већина људи заслужује и прилику и поштовање. Умјесто што се сваки пут прво саопшти ко је чији кадар ваљда треба саопштити ко је гдје и шта радио?

Посебна је прича, и навијам за њено разјашњавање до детаља, да ли нова већина и партије појединачно користе непотистичке и уцјењивачке методе.

Кадрови некадашње опозиције, а данашње већине, бивали су непоткупљиви борци за слободно друштво. Хоће ли то и остати видјећемо. Неопходна нам је, дакле, јавна контрола онога што од првог дана буду радили нови кадрови. Треба заиста да се потруде па да не буду бољи од досадашњих или да буду гори.

Истина није у крајностима и искључивости. Ако је Влади потребно двјеста дана да потраје без беспоштедне критика макар пола од тога заслужују и они „по дубини“.

Персонализујмо одговорност. Нису сви подједнако добри или лоши. Једно је извјесно – лоше ћемо брзо примијетити, а онда је битно да не буде по оној „моји ресори-моја ствар“.

Буде ли тако, већ за пар мјесеци ћемо трпјети штету сви без обзира ко је чији избор. То ће бити и праведно и поштено јер је речено; воли ближњега свога као себе самога, а не запосли ближњега свога као себе самога.