Аутор: Марија Вешовић
Почећу овај текст у духу актуелних дешавања у Црној Гори, не улазећи у политичке конотације, иако је то скоро па немогуће, јер је текст о теми која је политичи изазвана зарад привидног очувања идентитета младе државе Црне Горе, чије постојање не желим ичим да оспоравам. Али по коју цену? Поставља се питање да ли је у 21.веку у доба глобализације на свим нивоима, могуће сачувати идентитет једног народа по цену конзервирања језика или још горе оживљавањем архаичких назива и инсистирање на употреби истих у свакодневној комуникацији? Прочитавши текст о светитељки матушке Марије Гатчинске где се наводе њене речи које је упутила професору Ивану Дандрејеву 1927.године када му је рекла: „ Депресија је духовни крст. Она се, на корист, даје грешнику који не зна како да се покаје, … Стога, постоје само два лека која могу да лече ову, понекад изузетно тешку душевну патњу. Човек мора да се научи покајању и да покаже његове плодове. Или, пак, да носи овај духовни крст, са понизношћу, благошћу, покајањем и великом благодарношћу Господу, сећајући се да Господ ношење таквог крста сматра плодом покајања… То би требало да нас учини кроткима, те депресија постепено ишчезава, а рађају се истински плодови покајања…“ (извор: https://svetosavlje.org/sveti-oci-o-depresiji/2/) Да ли је од 2007.године српски језик у изазваној депресији у Црној Гори? Ко је изазвао такво стање и ко је бацио сенку над српским језиком?
Немачки лингвиста Јохан Раецке тврдио је, још 1996, да сваки језик мора у лингвистици имати своје име, па тако и називи који се пишу у уставима бивших југословенских република као што су: црногорски језик, српски језик, хрватски језик и босански језик нису за лингвистику прихватљиви, јер сва та имена означавају једно те исто, а имајући у виду да различита имена сугеришу на различитост појмова на која се односе па тако из тога произлазе и лингвистичи проблеми који се тичу ових по имену раличитих језика. Идеолози који се првенствено баве политиком, инсистирају на различитим називима језика како би на тај начин указали да се ради о другачијем језику, међутим да би се један језик разликовао од другог у лингвистичком смислу потребно је много више од различитог назива. Ако упоредимо граматике свих поменутих језика, доћи ћемо до закључка да је садржај у великом делу подударан, разликује се само у деловима којима су покушавали да оправдају тврдњу различитости и ти делови немају лингвистичку тежину којом је оправдање различитости могуће. Једно од најважнијих средстава комуникације међу људима је језик. Да би комуникација била успешна, учесници треба да на исти начин интерпретирају оно што желе рећи. Језик је један од најимпулсивнијих фактора свих култура. Језик попут крви, своје извориште има у срцу културе једног народа и тече венама једне људске заједнице. Језик је појава која је живи уз друге чланове људске заједнице и помаже им у проналаску адекватних израза за спајање и преношење осећања и мисли. Језик једноставно живи са људима, мења се, па чак и умире. Смрт сваког језика значи и смрт дела светске културне баштине у правом смислу речи. Разноликост у језицима показује и разноликост у људским животима, и ако једнога дана исчезне одређени број језика, односно на свету опстане само неколико језика, у том случају наш свет ће изгубити велики дио свог бића, свог иденитета, своје разноликости.
Српски језик припада групи словенских језика из породице индоевропских језика,званичан језик је у Србији, Босни и Херцеговини и Црној Гори и говори га око 12 милиона људи. Такође је мањински језик у државама централне и источне Европе. На посљедњем попису у Црној Гори, 2011. године, 36,97% становништва Црне Горе се изјаснило да им је матерњи језик црногорски, док се 42,88% становништва Црне Горе изјаснило да говори српски језик као матерњи језик. Положај српског језика у некадашњој Краљевини Црној Гори био је правно регулисан Законом о народнијем школама у Краљевини Црној Гори из 1911. године, у чијем се одредбама (чл. 1. / чл. 4. / чл. 26.) изричито говори о српском језику и српској писмености. Може се рећи да је овај податак веома битан, с обзиром да у последње време све чешће чујемо о српској окупацији Црне Горе која се десила 1918.године, како онда а да се не запитамо зашто је у Закону Краљевине Црне Горе из 1911. године изричито тражење да се говори српским језиком, ако се такозвана „окупација“ десила тек 1918. Да ли су тада челници Краљевине признавали српски језик као званичан- изгледа да јесу, судећи по овом Закону. Усвајањем Устава Црне Горе 19. октобра 2007. године црногорски језик, постао је њен службени језик, а српски, хрватски и босански као језици у службеној употреби. Иако мањински судећи по попису из 2003.године који је претходио донешењу овог Устава, где се , 21,53% становништва Црне Горе изјаснило да им је матерњи језик црногорски док се чак 63,5% становништва Црне Горе се изјаснило да говори српски језик као матерњи. Намеће се закључак да је, ипак, питање језика у Црној Гори првенствено политичко питање и да се лингвистичка правила не поштују чак и не консултују. Тако да имамо отврен сукоб политике и лингвистике по овом питању и црногорски језик који је произашао из тог сукоба може се категорисати као политички језик и као таквог га не можемо посматрати са научне основе, јер је произашао из дисциплине која се не сврстава у науку, политика није наука.
Осврнућу се на питање са почетка овог текста да ли је увођење политичког језика цена очувања идентитета једне државе? Имајући донекле разумевање и за потребом разликовања од српског језика, просто се питам зашто се није прихватила понуда која је једина била логична, а стигла је од стране америчког техничког комитета ИСО 639-2, са седиштем у Конгресној библиотеци у Вашингтону, који дуго није прихватио кодификацију црногорског језика, наводећи да је у питању једна од варијанти српског и предложили су примену варијантног кода „срп-МЕ“ јер се посебни кодови додељују на основу лингвистичких разлика, а не на основу политичких или географских.
Па како је могуће да онда језик у Црној Гори не буде у депресији, када ни сам његов идентитет није јасан. А само се треба сетити да је, на пример, српскословенски назив за српску редакцију старословенског језика која је представљала прву норму српског књижевног језика, и за коју је сматрано да се развила на простору српског Поморја у Зети и Захумљу, на простору са кога потичу најстарији данас сачувани споменици стварани овом редакцијом, и да је имао три устаљена правописа а најстарији међу њима је био зетско-хумски.. Да ли онда имамо избор како да називамо језик којим говоримо?