Пише:Марија Вешовић
Како би било лепо да у наслову стоји „девет изванредних дана“, али ипак нису… почели смо пре девет дана без инфицираних коронавирусом -добро, бавили смо се сви по мало теоријама завере и нисмо баш веровали у то, али рекоше тако, а на нама је да им верујемо, зар нам значи тај број? Ево.. данас, после девет дана, имамо 47 инфицираних коронавирусом и један смртни случај. Биће их још, само да се надамо да их буде што је могуће мање – а на то можемо да утичемо! Останимо изоловани од свега и од свих! У својим кућама, са онима које волимо!
Да ли се нешто променило за ових девет дана? Променили смо се ми, променио нам се живот, вратили смо или се враћамо на фабричка подешавања. Жалили смо се док смо имали путању кућа-посао, сада имамо само кућа-испред куће- кућа. Колико нас се запитало за ових девет дана да ли живот пролази поред нас, док ми у изолацији чекамо да упаднемо у тај воз. Само ето ових дана тај наш воз стоји у месту, а кренуће само да издржимо. Кренули смо сви у ово изолацију са неком дозом ентузијазма (не иде овај опис уз ово стање, али нека га) сада имамо времена за све оно што нисмо стигли да урадимо…прочитаћу ону књигу која већ месецима стоји на полици и чека ме….пресложићу гардеробу по орамнима, полице су већ дуго у хаосу, (а и живот ми је у хаосу, пробаћу да средим и њега), поправићу ону климаву столицу сада то могу да урадим, а можда и заменим оне прекидаче које сам купио прошлог лета када су били на акцији…толико планова смо имали у глави….а ми шта радимо? Већина нас гледа у телефоне, премешта се са кревета у фотељу и из фотеље на кревет. А планови…. они чекају сада, сутра ћу сада имам времена, прекосутра ћу..немам где сада. Да ли ће неко нешто од планираног да уради? Надам се да хоће, јер када ће ако не сада.
Град се умирио…улице су са првим мраком пусте, тужна тишина је завладала градом. Појачавамо музику у нашим становима да не чујемо тишину која вришти са празних улица. Девет дана… још увек нису као девет година, не дозволимо ни да буду. Полако дан по дан и ово ће проћи, лакше је правити планове на дневној бази, увек ћемо лакше поднети наредни дан макар да нас гризе савест зашто нисмо урадили нешто са листе. „Трајаће ово дуго“, чујемо у пролазу…можда хоће, а можда и неће. Видећемо, нека нас, сада да видимо шта ћемо сутра.
Прехрамбене продавнице по граду су пуне робе, има свега нема разлога за панику. Хаотична куповина је престала. Чак је и мање гужве, рекло би се да функционише све као и обично, али радници су са маскама на лицу, рукавицама на рукама, неки су направили шалтере на каси, са прорезом кроз који се даје новац….имају и на поду обележје за држање дистанце. Два метра између људи, а зар нисмо пре свега овога били на много већој дистанци, удаљени једни од других много више него што су та два чувена метра. Испред поште је опет ред, опет дишемо једни другима у врат, гле понеко је ставио и маску, сада га нико не гледа чудно као пре девет дана. Увукао се страх у људе, неизвесност, има још увек и неверице. А имали смо тако велике планове за ову годину. Каже стара изрека „ Ако желиш да насмејеш Бога ти изговори гласно свој план“… ипак нисмо само ми ти који се питамо, има ту још Неког, Неког кога се све више сетимо ових дана. Не даје Он нама тестове које не можемо да издржимо, љубав Његова је велика, али смо га нешто наљутили, проћи ће га то, превише Он воли људе да би дуго био љут на нас. Показаће нам пут ка излазу из ове ситуације само -верујмо у Њега.
Почела је онлајн школа, сада више нема времена да нам буде досадно, сви смо кренули у школу, цела породица ,чак и баке и деке.. ево ћемо се побити око решења задатака са ТВа, а деца нас гледају чудно. „Седи мирно, не врти се, не чујем је шта прича, чујеш ли да шкрипи та столица“, обраћа се свака просечна мајка ових дана, „Зар ти нисам рекла да поправиш ове столице видиш ли да ћемо попадати са њих“, обраћа се супругу током трајања часа…свађа на помолу, а час прође… „Како ниси стигао да запишеш, тако ти и у школи ко зна шта радиш, зато су ти и оцене такве“…а не размишља да је свима потребна тишина, мир. Нервозе је све више, свуда. Надам се да ћемо се навићи на све ово, јер другог избора немамо! А они који раде од куће..е то је тек доживљај, деца скачу, муж хрче на кревету а ја треба да се укључим на скајп, а морам из те просторије јер је ту интернет најбољи. Код мушкараца који раде од куће је иста слика само се у позадини чује или миксер или усисивач. „Дај гаси то више, ево ме шеф зове, јеси ли нормална шта опет усисаваш као да негде па излазимо“…и ево шефа зове жали се како његова жена меси неки колач и извињава се због буке миксера, мислим се у себи ее пријатељу бар ћеш да једеш колаче, а ја ево опет не смем да спустим ноге на под наредних пола сата. Им аи оних који су сами, који живе сами, мислим да таквим самоћа данас баш тешко пада…сетимо се њих, позовимо их да их питамо како су..значиће им то. Интересантно је то да свуда влада Марфијев закон, децу до јуче нисмо могли да истерамо из куће и да их одвојимо од игрица и телевизије, а сада баш им се иде у шетњу, баш сада би играли фудбала, баш сада би се дружили. А и ми исто фале нам кафане, ресторани, фали нам друштвени живот, а док смо седели у истима гледали смо у телефоне, саговорнике нисмо ни примећивали. Тако да скувајте кафу, сипајте себи чашу вина и гледајте у телефоне исто је као када седимо у кафићима. Ни тада нисмо примећивали ништа друго осим екрана телефона…
Девет дана је прошло, проћи ће и десети, једанаести…проћи ће их још много.