ДНП: РЕАГОВАЊЕ МИЛАНА КНЕЖЕВИЋА НА КОЛУМНУ ДРАШКА ЂУРАНОВИЋА

Да је којим случајем Драшко Ђурановић овако бранио свог оца Веселина од Мила Ђукановића, као што брани Кочу Поповића од мене, вјероватно би данас његов закашњели нагон за антифашизмом имао конкретнији садржај него што је јефтини памфлетизам ловљења мртвих четника за потребе Демократске партије социјалиста.
За разлику од многих који данас барјаче антифашизмом и тековинама НОБ-а, а ратовали су само у филмовима Вељка Булајића, у биографији моје породице не могу се наћи никакве признанице да су нам Италијани давали конзерве макарона, говедине, брашна, уља и шећерне вуне, нити смо свако јутро пјевали “Ђовинецу” (фашистичка химна) за шаку гумених бомбона. А нијесмо ни два дана после ослобођења ставили петокраке на чело тражећи по селу два свједока за борачку пензију.
Монопол над историјом, антифашизмом и неумитним историјским чињеницама не може имати нико у Црној Гори, посебно не они који су сервилно служили рушењу једне идеје и система, да би тридесет година касније себе прогласили за ексклузивне гробаре социјалистичких успомена.
Зато ми Ђурановићева одбрана Коче Поповића више личи на ексхумацију подсвијести, која га упорно подсјећа на то да је ћутао кад је требало да говори, а да сад говори кад треба да ћути. Зато ћу у врло кратким цртама Драшково незнање и закашњели кочопоповићевизам аргументовано сецирати, као онај доктор на Рембрантовој слици „Час анатомије“. Коча Поповић, Милован Ђилас и Владимир Велебит су боравили у марту мјесецу 1943. године у Загребу, и водили преговоре са њемачким генералом Хорстенауом и амбасадором Кашеом, о чему постоји архивска грађа у виду телеграма, депеша, аусвајса (пропусница), пуномоћја, које је Јосип Броз Тито потписао Кочи Поповићу, Ђиласу и Велебиту, да би с његовим мандатом преговарали са високим представницима њемачких окупационих снага. Ови преговори су били само наставак преговора, вођених у Сарајеву и Доњем Вакуфу, и то на иницијативу Врховног штаба, и нијесу вођени само због размјене заробљеника, већ и зато што су Коча Поповић, Милован Ђилас и Владимир Велебит тражили да Њемци партизански покрет признају као једну од страна у рату, и да се размотре нека деликатна политичка питања која су се односила на њихов став према четничком покрету.
Један од резултата тих преговора у Загребу било је пуштање на слободу Херте Хас, Брозове бивше супруге (а треба ли подсјетити да је Јосиф Стаљин одбио да размијени свог заробљеног сина за њемачког генерала). Ако „Побједа“ буде заинтересована, спреман сам да у наставцима, потпуно бесплатно, објављујем чињенице и историјске изворе који се односе на конкретне резултате мартовских преговора, а немају везе са размјеном заробљеника.
А сад ћу јавност упознати само с једним документом. Убрзо након преговора Коче Поповића, Милована Ђиласа и Владимира Велебита са генералом Хорстенауом и амбасадором Кашеом, хитно се састала комисија Коминтерне, коју су сачињавали: Георги Димитров, Б. Н. Пономарјов, Фирнбер представник аустријске КП, Гемалндер, представник чешке КП, и Ђуро Салај, представник КП Југославије, и у телеграму од 01. 04. 1943. године, који је Димитров послао Титу, пише сљедеће:
„Нас иритира околност, што сте ви извршили размјену с немачким ратним заробљеницима, што сте послали делегацију, која је извршила преговоре с Немцима, као и чињеница да је немачки амбасадор у Загребу изразио жељу да се с Вама лично сретне. Шта се то догађа? Народ се налази у једној огорченој борби против окупатора, кад изненада – такви односи између вас и Немаца. Да ли је то у складу с политиком Немаца, који желе да изазову међу Југословенима братски раздор, како би што лакше разбили народноослободилачку армију? Ја Вас молим за објашњење овог питања. Даље: чињеница је разумљива што незадовољство против Енглеза расте. Али, зар не размишљате о томе да у садашњем тренутку изазивати незадовољство против Енглеза шкоди народноослободилачкој борби, и да мржња против окупатора, у првој линији против Немаца, мора да се потпирује? Свака врста повезивања с немачким моћницима може ову толико потребну народну мржњу слабити. Очекујем Ваш одговор.“
Исто као што се тад Георги Димитров чудио преговорима с Њемцима у срцу НДХ-а, тако се и ја данас чудим, посебно из разлога што носим име човјека који је 06. маја 1945. погинуо ослобађајући Карловац од истих Њемаца, и што мој брат Мирко носи име човјека који је погинуо у априлском рату 1941. бранећи Косјерић такође од истих Њемаца. И што је њихов брат, а мој ђед Јако, са коротном црногорском капом на глави, тражио њихове посмртне остатке по читавој СФРЈ, и успио да их сахрани тек 1946. године.
Али ето, Драшко Ђурановић мисли да не смијем ни да се чудим, пошто он није смио да се чуди, а камоли да се буни, кад су исти ови, којима сад пише панегирике, са улице смијенили његовог оца и прогласили га за Првог бирократу социјализма, јер је мирно посматрао како српски и црногорски народ трпи терор од шиптарске иреденте. И нема потребе да Ђурановић брине за гроб Коче Поповића, има он ближих гробова о којима би требало мислити, наравно, ако Мило Ђукановић да сагласност.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Pin It on Pinterest