Др Милош Ковачевић: Ни по једном лингвистичком критеријуму тзв. црногорски језик не може имати статус лингвистичког језика.

МИЛОШ КОВАЧЕВИЋ ЗА ПОГЛЕД: ИДЕНТИТЕТ ЦРНОГОРАЦА НЕ МОЖЕ СЕ, ТРАЖИТИ У ИДЕНТИТЕТУ „ЦРНОГОРСКОГ ЈЕЗИКА“

Др Милош Ковачевић, редовни професор Савременог српског језика и Опште лингвистике на Филолошком факултету у Београду и Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу. Предавао је на више филозофских и филолошких факултета: у Сарајеву, Никшићу, Нишу, Бањалуци, Петрињи, Косовској Митровици, Српском Сарајеву, Београду, Крагујевцу и као лектор и гостујући професор на Филолошком факултету Рурског универзитету у Немачкој.

Основне научне преокупације су му: синтакса, првенствено синтаксичка семантика, стилистика и историја српскога књижевног језика. Са рефератима који обрађују различите теме из наведених научних области учествовао је на више од 150 међународних, југословенских и српских научних конгреса, скупова и конференција. До сада је, уз око 700 научних и стручних радова и преко 20 уџбеника српског језика за основну и средњу школу, објавио и 30 књига.

Драги професоре, увек је тешко почети са Вама интервју, јер толико питања навире, али ево нека прво питање буде оно неко које је тренутно можда најбитније : Да ли језик представља идентитет једног народа?

    У вријеме романтизма, када је формиран највећи број европских нација, језик је био једини идентитетски критеријум одређења једнога народа. Тако су Нијемци били сви они који говоре њемачким језиком, Французи сви они који говоре француским, Руси – који говоре руским језиком, а Срби сви они који говоре српским језиком.  Романтизам је почивао на идеји: један језик – један народ. Будући да је тај критеријум у одређењу народа примијенио и Доситеј Обрадовић и  Вук Караџић, а на њега се позивао и велики Његош,  по језичком критеријуму Србе су чинили сви они који говоре српским језиком, без обзира каква им је вјера, или како би Вук рекао, кога су „вјерозакона“. Према вјери је тако Вук дијелио све Србе у Србе „грчкога закона“ (тј. православце), Србе „римскога закона“ (тј. католике) и Србе „мухамеданскога закона“ (тј. муслимане). Критеријум језичког идентитета народа важио је, дакле, у одређењу старих, прије свега, европских народа.

   У двадесетом вијеку, а посебно данас у 21. вијеку,  тај критеријум није одлучујући за идентификацију појединих народа. Најбољи показатељ томе јесу Американци, односно становници САД као најмоћније државе на свијету. Њихов језик није амерички него енглески, али никоме нормалноме не пада данас на памет да каже да Американци нису посебан народ. Исти је случај и са Аустралијанцима, Мексиканцима, Аргентинцима, Бразилцима, Канађанима и многим другим народима на свијету који за свој службени језик имају језик неког  другог народа: енглески, португалски, шпански и француски  најчешће. Проблем је, међутим, са малим младим нацијама, посебно на Балкану, које као да живе у доба неоромантизма па погрешно  сматрају да не могу бити посебни народи ако немају „посебан“ језика, а та посебност најчешће се огледа у томе што се  преименује српски језик и „новом“ језику се надијева име нове нације.

• Да ли државне границе по аутоматизму деле и језик?

    Тешко да је то икад у историји био случај. Зато се  у модерној социологији почео значењски разликовати појам нације и појам народа. Нација је државна заједница која не мора бити заједница једнога језика, а самим тим ни једнога народа.  Узмимо само примјер Швајцарске, која јесте једна нација, али нација више народа – Нијемаца, Француза и  Италијана. А  као јединствена нација она  је представљена и у Уједињеним нацијама. Међутим, она није једнојезичка него четворојезичка нација, нема у њој чак ни већинског језика, него су равноправни службени језици њемачки, француски, италијански и реторомански. Исти је случај нпр. са Канадом, која јесте једна нација, али двојезична, у њој су равноправни енглески и француски језик. Таквих случајева није мали број у свијету, можда је у томе најкарактеристичнији случај Индије, у којој је све до почетка 21. вијека једини службени језик био енглески, а данас је уз енглески још и инду службени језик којим говори близу милијарду становника Индије.  Данас само они који о лингвистици ништа не знају, а њих по правилу чине владајући националистички настројени политичари и/или лингвисти лојални актуелној политици, сматрају да свака држава мора имати свој језик, и да је државна граница истовремено и  језичка граница.  Данашња Црна Гора је ту одличан примјер.   

• Да ли је “црногорски” језик нови језик?

    Према лингвистичким критеријумима идентитета језика, у који улазе комуникативни критеријум (или критеријум разумљивости), потом структурни критеријум (или критеријум граматичке структуре, нпр. морфолошки и синтаксички систем), и генетски критеријум (критеријум  основице књижевног језика) „црногорски језик“ не да није нови језик, него се на лингвистички критеријалном плану не може уопште сматрати посебним језиком. Много је писано о критеријумима идентификације једног језика, тј. критеријумима који потврђују или оповргавају лингвистички статус једноме идиому. И ту у науци нема никаквих дилема – уколико више идиома дијели три наведена идентитетска језичка критеријума, онда они не могу бити посебни језици, него у најбољем случају варијанте истога језика. Кад се то примијени на тзв. црногорски језик, онда је јасно да он исте лингвистичке идентитетске критеријуме дијели са српским језиком, па из тога слиједи – или не постоји српски језик, или не постоје црногорски језик. Трећега нема. Запјенушани заговорници црногорског језика вјероватно ће рећи ако је тако, онда сигурно нема српскога, али има црногорског језика. И то неће бити једини нонсенс који они пласирају у одбрану постојања лингвистички непостојећег црногорског језика.

• Да ли језик у Црној Гори има лингвистичко упориште?

    Ни по једном лингвистичком критеријуму тзв. црногорски језик не може имати статус  лингвистичког језика. То значи не може према већ поменутим лингвистичким критеријумима идентитета језика – бити посебан језик. Јер, да би био посебан, он се мора разликовати према идентитетским језичким критеријумима од српског језика. А не разликује се, што је онда очигледан показатељ да он нема научно упориште да се прогласи посебним језиком. Лингвистички поборници „црногорског језика“ покушали су изнаћи критеријуме језичке посебности „црногорског језика“. Покушали су, наиме, доказати да је фонолошка структура црногорског језика различита од фонолошке структуре српскога језика, па су „књижевним“ фонемама у „црногорском језику“ прогласили умекшане гласове Ш и Ж. Ти гласови, међутим, нису особитост само црногорских говора, него и говора источне Херцеговине, па већ по томе не могу бити црногорска ексклузивност. Поборници „црногорског језика“ ће вјероватно у одбрану црногорске специфичности тих гласова рећи: па да они јесу особина и других српских говора, али само у „црногорском језику“ имају статус књижевних гласова, односно фонема. Такво тумачење, међутим, показују да његови носиоци не знају уопште разлику између гласова и фонема. Не знају да се једна фонема може реализовати као више различитих гласова. Заборављају, или не знају притом, да је фонема минимална дистинктивна јединица, а да ту улогу немају ни умекшано Ш, ни умекшано Ж (јер кад би имали, онда би се значењски морале разликовати ријечи сјутра и ćутра, зјеница и ǯеница, а не разликују се,  што је недвосмислен показатељ да у питању нису посебне фонеме, него варијанте исте фонеме). Проглашењем нефеонема фонемама показало је да заговорници и „кодификатори“ тзв. црногорског језика не знају чак ни елементарне појмове из науке о језику, тако да су постали предмет вицева и спрдњи на сваком кораку, а посебно у лингвистичким круговима.  Одговор на Ваше питање је, дакле, и једноставан и једнозначан: тзв. црногорски језик нема ама баш никаквог лингвистичког упоришта.

• Да ли се, по Вашем мишљењу, може градити нови језик на коренима српског језика?

   Из исте основице готово је немогуће направити различите језике. Садашњи српски књижевни или стандардни језик само је један од књижевних језика, или боље рећи  језика који су се употребљавали као језици књижевности или писмености  код Срба кроз вијекове.  Од српскословенског, преко рускословенског, и славеносрпског Срби су, највише заслугом Вука Караџића, стигли до српског књижевног или стандардног језика на народној основици. И тај језик био је један и јединствен језик у Вуковом времену без обзира на то што су се језички јединствени Срби вјерски разликовали. Вук је био сигуран да се народносно јединство тог језика никада неће доводити у питање бар код Срба исте вјере. Пренесено на данашње вријеме,  то би значило да Вуку ни на памет није падало да би се штокавци православци могли језички и народносно икада (по)дијелити. И видите да није био у праву: Црногорци хоће па хоће да само да не буду народносно  Срби, него неће да буду ни језички Срби, хоће да одијеле тзв. црногорски од Вуков(ск)од српског језика. А то једноставно није могуће – никада једно није могло бити двоје, нити је исто могло бити различито. Они који мисле да је могло – очито је да им с мишљењем нешто није у реду, односно очито је да су с лингвистиком  као науком у дубокој и непомирљивој завади. 

Црногорски језик је нови језик баш колико је то нпр. босански или хрватски. Он је нови језик само по имену, политички језик….

    До овог политичког језичког галиматијаса који је настао распадом СФРЈ у посљедњој деценији двадесетога вијека лингвистика није познавала ни термин „лингвистички језик“ ни термин „политички језик“. А онда је 90-тих година 20 вијека,  када је било јасно да на „брдовитом Балкану“ долази до процеса који свијет не памти да се лингвистички  један  исти  језик, и то српски језик, „множи дијељењем“, у социолингвистици  уведен појам „политичког језика“. да би се тај појам могао дефинисати, морао се увести и појам плеонастички појам „лингвистичког језика“. Лингвистички језик је сваки „језички језик“, тј. језик чије се постојање  може потврдити језичким критеријумима (критеријума који нпр. важе за идентитетско одређење  енглеског, њемачког, француског, шпанског, српског језика итд.). „Политички језик“, с друге стране, био би језик који нема лингвистичка упоришта, који се као посебан језик не може идентификовати преко критеријума језичког идентитета, него само по томе што су му „политичари“ лингвистички дали неутемељено име. Дали му име које нема никаквог научног упоришта у језичким критеријумима. Тако статус  „политичких  језика“, дакле без статуса „лингвистичких језика“ данас имају и „хрватски“, и „босански“ и „црногорски језик“.  Главни проблем „политичких језика“  је у томе што је њихов број теоријски неограничен јер се сваки говор било које области може прогласити језиком, тако можда некој политичкој партији на власти падне на памет да прогласи „цетињски језик“, или пак „жабљачки језик“, или пак „будвански језик“, и они би имали научно упориште баш колико и „црногорски“ језик. Лингвистичке језика уз то није могуће укинути, они постоје као историјске и научне чињенице, „политички језици“ пак могу трајати само колико политички трају они који су их инаугурисали. Будући да немају никакво научно упориште, њихово трајање и постојање  не зависи ни од чега него од воље политичара на власти. А политички и лингвистички као научни критеријуми идентитета језика немају ниједне додирне тачке, они су дакле потпуно супротстављени. Баш као што су супротстављени „лингвистички језици“,  какав је нпр. српски,  и „политички језици“  као језици настали из „политичког ћефа“ владајућих партија, какви су нпр. црногорски, босански па чак и хрватски.         

• Колико је и да ли је идентитет Црногораца угрожен ако причају српским језиком?

    Данас се национална идентификација, како сам већ поменуо, посебно не код новонасталих народа, не везује за нужно постојање њиховог, посебног, националном имену сагласног језика. Томе су најбољи показатељ толики велики свјетски народи – од Американаца, Бразилаца, Мексиканаца, Аргентинаца, Аустралијанаца, Новозеланђана и сл. Па кад Американцима или Аустралијанцима не смета то што немају „свој“ језик него као службени језик имају енглески, како би то онда могло сметати „Црногорцима“ што говоре српским језиком. Идентитет Црногораца као посебног народа сигурно се не може извести из идентитета „црногорског језика“ јер он као лингвистички посебан језик не постоји. Па како онда да непостојећи језик буде основ постојања посебног народа?!  Нешто ту с елементарном логиком није у реду. Питање  идентитета Црногораца не може се, дакле, тражити у идентитету „црногорског језика“, него у другим идентитетским критеријумима на основу којих су препознати као посебни  други народи који немају именом свог језика. Но, и на плану других критеријума, посебно вјерског и културног историјског критеријума, који се уз језички најчешће узимају за најрелевантније националне идентитетске критеријуме,  тешко да се Црногорци могу дефинисати као посебан народ различит од Срба. Но,  то већ није лингвистичко питање, него питање других идентитетских наука, чија досадашњи релевантни резултати показују да је тешко наћи јасне критеријума који би Црногорцима обезбиједили научно утемељен статус посебног „несрпског“ народа. 

• Које би по Вашем мишљењу било задовољавајуће лингвистичко решење када је у питању језик у Црној Гори?

   Не треба ту тражити нити проналазити никакво посебно рјешење, него само преузети рјешење које постоји код великог броја полицентричних језика, какви су нпр. енглески, њемачки, француски, руски, португалски….  Сви ти језици употребљавају се не у једној него у више држава, али у свакој од тих држава они задржавају своје име, иако се у свим државама не остварују као јединствени него као варијантни језици. Та варијантност најчешће се огледа у неподударној лексици у различитим државама у којима се употребљава исти лингвистички језик. Пренесено на Црну Гору, то значи да  научно у њој као књижевни постоји само српски језик који може  имати варијантни статус, јер у његовој лексичкој  структури постоје одређене лексичке специфичности несвојствене употреби српскога језика у другим државама.  

• Можете ли за наше читаоце, као човек од струке,  објаснити назив и дати лингвистичку дефиницију „црногорског“ језика?

   „Црногорски језик“ је лингвистички непостојећи језик; то је политички језик или,  друкчије речено,  то је српски језик под црногорским именом. А да је то тако,  најбоље се види по томе што је то језик у коме се не прави  разлика између гласова и фонема, и што је то једини језик на свијету који у уставу има статус „службеног језика“, али нема статус „језика у службеној употреби“. Лингвистика и језичка политика прије „црногорског језика“ није познавала случај „службеног језика“ који истовремено није и „језик у службеној употреби“?!   Они који су тако  уставно одредили  „црногорски језик“ вјероватно несвјесно су потврдили да је тај језик на плану научних критеријума „фиктиван језик“.

• Да ли очекујете да ће се на попису 2021.године у Црној Гори проценат оних који прихватају „нови“ језик променити?

 За лингвистику као науку потпуно је ирелевантан критеријум „самопроцјене говорника“ о постојању некога језика. Нека јака политичка странка могла би изаћи у народ с приједлогом да је за Црногорце боље да се зову Монтенегрини, а да има се језик зове „монтенегрински“ (што добро звучи европски и антисрпски) – и да тај приједлог  добије  више присталица  него  сам назив „црногорски“. Зато мислим да ће у попису сви они који ишта   о језику знају осим што га знају говорити – бити за српски језик. Број оних  који ће бити за „црногорски језик“  биће више него јасан показатељ колико у Црној Гори има „лингвистички потпуно неписмених“, односно лингвистичких аналфабета, или још боље:  оних који су политички заслијепљени „црногорством“ као антисрпством.

Интервју урадила: Марија Вешовић