Др Владимир Лепосавић: Зашто су пропали уцјењивачки преговори

Коментар анализе коју је објавила чланица експертског тима Владе Црне Горе, проф. др Анета Спаић:

Др Владимир Лепосавић: Зашто су пропали уцјењивачки преговори

Чланица експертског тима Владе Црне Горе, проф. др Анета Спаић, одлучила је да се post festum укључи у тек завршене разговоре о измјени Закона о слободи вјероисповијести, па се 28. јула огласила текстом „Непристојне понуде и фатална привлачност политике“. Она је званична саопштења наше Цркве о овим преговорима окарактерисала као „неприкладна“ – не примјетивши, при том, начин на који je насловљено њено обраћање Цркви и јавности, као и то да је свештенство назвала „јастребовима“, а своје експертске ставове свела тек на идеолошко-политичко агитовање. Ако је раније и постојала жал због немогућности уважене професорице да присуствује другом кругу разговора, сада је јасно да не би нарочито допринијела позитивном исходу дијалога – барем док постоји сагласност да исти подразумијева елементарно међусобно уважавање.

Иако је најавила „подробну анализу“ спорних питања, стријеле које је одапела нису стигле далеко. Умјесто тога, може се додатно сазнати о томе колико су неутемељени аргументи друге стране, али и о стварним намјерама које је Влада имала у минулим преговорима.

Чланица Владиног тима се најприје осврнула на то да је Црква „одбила понуду“ власти да буде „проглашен de facto вишегодишњи мораторијум на примјену Закона о слободи вјероисповијести“. Иако је означила ово решење као фактичко, а не правно, она је даље навела да је било могуће да Скупштина усвоји амандман којим би цио Закон био стављен ван правне снаге, а сва вјерска питања и права (п)остала нерегулисана. Имајући у виду ову контрадикторност, јасно је зашто Влада никада није образложила нити писмено упознала Цркву са тим шта је у ствари био њен предлог о „мораторијуму“. Стога нема мјеста чуђењу зашто су правници Цркве констатовали да није дозвољено усмено уговарати неважење усвојеног Закона. Не треба посебно образлагати да није било у питању никакво решење, већ одлагање проблема и то такво гдје би Црква и вјерници требало да вјерују властима на ријеч – по свој прилици, само до избора.

Професорица Спаић је навела да је Закон о слободи вјероисповијести усвојен како би се „управним поступком ефикасно отклонила правна застрањивања у катастарским општинама“. Оно што није рекла јесте да је ова „ефикасност“ спремљена само за Православну цркву, док за све остале власнике и правне субјекте већ постоји такав управни поступак предвиђен Законом о државном премјеру и катастру непокретности.

Покушавајући да одбрани спорне законске одредбе од неуставности и очигледне неодрживости, Спаићева је истакла да је Закон о слободи вјероисповијести lex specialis – што, просто, није тачно. Наиме, Закон о слободи вјероисповијести је главни и једини закон којим се регулише област вјерских права и односа и зато је општи за ту област (lex generalis). Када би поред овог постојао још један закон о неким посебним вјерским питањима, тада би тај други закон могао бити lex specialis – али чак ни тада њиме не би могао бити дерогиран Устав и остали системски закони. Јер, lex specialis значи: посебан, а не противуставан закон. То је у својим одлукама, док је био у редовном стању и законитом сазиву, више пута потврдио и Уставни суд Црне Горе, истичући да начело јединства правног поретка „подразумијева усклађеност свих правних прописа у Црној Гори“, што „искључује могућност да се законом, којим се уређује једна област, мијењају поједина законска рјешења садржана у системаском закону који уређује ту или неку другу област“ (У-I бр. 15/15, тачка 6 и 7.3, У-I бр. 50/14, тачка 6.2.1.1, У-I бр. 22/15, тачка 8.2.2 и тако даље).

Игноришући чињеницу да је Врховни суд Црне Горе више пута недвосмислено потврдио да „управни орган није овлашћен да утврђује својинска права, већ је то надлежност суда“ (Билтен бр. 1/2018, стр. 398), професорица Спаић је навела пет случајева пред Европским судом за људска права у којима је, по њеном мишљењу, преиспитивано право власништва у управним поступцима, а који су послужили Влади Црне Горе као „модел“ за овај Закон.

На жалост Владe, и ова тврдња је потпуно нетачна. Наиме, у четири од поменутих пет случајева, Европски суд уопште није доводио у питање право власништва, већ је испитивао да ли је поступак експропријације односно права прече куповине спроведен законито или је власнику том приликом повријеђено право на неотуђивост и мирно уживање својине („Бејелер против Италије“, „Бивши краљ и остали против Грчке“, „Вон Малцан против Њемачке“ и „Свети манастири против Грчке“); у петом случају, Европски суд уопште није испитивао власничка права подносиоца представке, већ његово временски ограничено право коришћења ствари („Депал против Француске“).

Међутим, Влади је промакло нешто што би могло бити просвјетљујуће, поготово имајући у виду да чак и њен експертски тим заснива своју аргументацију на дневнополитичким и другим правно ирелевантним тврдњама. Европски суд за људска права је, управо у случајевима на које се позвала чланица експертског тима Владе, утврдио да статус културног добра или посебне пририоде и намјене предмета својине не овлашћује државу да крши власничка права.

У случају „Бивши краљ и остали против Грчке“, Суд је утврдио да ни чињеница јавних давања и уживаних погодности, па чак ни то што је цијела држава промијенила облик владавине из монархистичког у републикански, не може бити оправдање држави за спровођење незаконите експропријације.

Штавише, у случају „Свети манастири против Грчке“, у којем је држава законом прогласила одређену црквену имовину за државну, Суд је као ноторну констатовао чињеницу да су манастири власници црквене имовине. Пресуђено је у корист Цркве и поред тога што манастири нису били уписани у тзв. земљишне књиге као власници – а из разлога, како стоји у одлуци Суда, „што су стекли право својине мирном државином будући да су основани много прије стварања грчке државе, због чега није било ни могуће да региструју своје право власништва све до 20. вијека.“

Владин тим је понудио измјену члана 63 Закона и то да се о праву својине не одлучује у управном, већ у судском поступку. Пошто je и у цивилистици и у номотехници добро познато да споредна прати главну ствар (аccessorium sequitur principale), то је било нужно да и члан 62, којим се црквена имовина проглашава за државну, буде дјелимично коригован. Тиме би питање потпуне и једнаке заштите пред законом било ријешено. Да Владин тим није желио да се чак ни то постигне, показује чињеница да је његов руководилац саопштио да о корекцијама члана 62 не може бити ни говора у дијалогу на експертском нивоу. С друге стране, преговарачки тим Цркве је инсистирао на гарантовању редовне судске заштите како би одлуке биле доношене на основу ваљане аргументације, а не у поступку чији је исход унапријед одређен и то Законом.

Други захтјев Цркве, да се изврши дјелимична измјена појединих одредби из чланова 24, 25 и/ли 26 Закона, не само да је у потпуности одбијен, већ је Цркви постављен услов да мора да се региструје као нова вјерска заједница. О овом условљавању је навела и чланица експертског тима Владе и то је једна од малог броја тврдњи из њеног ауторског текста које су тачне.

Већ у наставку анализе овог питања, она налази да „регистрација, по својој дефиницји, означава прихватање правног режима државе у којој се дјелује“ и да „Српска православна црква тиме треба да „формално и коначно призна правни поредак Црне Горе“. Правни речници демантују професорицу Спаић, јер се регистри у праву дефинишу као „јавне архиве у којима се чувају исправе које су релевантне за настанак, промјену или престанак одређеног правног односа“. Митрополија и епархије Српске православне цркве се свакодневно и већ дуги низ година налазе у великом броју уговорних и других правних односа са државом Црном Гором, тако да чин регистрације не би представљао правну новацију у том смислу.

Такође, није тачно да прихватање правног поретка једне земље зависи од чина регистрације. Свако лице постаје адресат правних прописа односне државе и њеног правног поретка моментом рођења или ступања на територију једне земље, уз остале случајеве универзалне јурисдикције и склапања појединачних правних односа. Колико право прати осјећаје и потребе живота, свједочи и то да одређена статусна и друга права има и зачето, а још нерођено дијете. С друге стране, признање држава је једино релевантно у међународним односима, имајући и у тој сфери превасходно деклараторни, а не конститутивни карактер.

Закон о слободи вјероисповијести дозвољава, а у складу са међународним стандардима у овој области, да вјерска заједница постоји и дјелује без претходне регистрације. Да је професорица Спаић у праву када говори о регистрацији, то би значило да нерегистроване вјерске заједнице не признају правни поредак и да се на њих не примјењују важећи правни прописи, што никако није нити може бити случај. Управо у једном од случајева на које се уважена колегиница позива, Европски суд је отклонио и једну другу дилему која је мучи, а тиче се тога „када су и на основу чега“ нашој Цркви додијељени јавни идентификациони бројеви чиме је, поред осталог, потврђен њен правни субјективитет. Наиме, да су подробно анализирали само случај „Свети манастири против Грчке“, Владини експерти су могли сазнати да је Европски суд потврдио и то да се „вјерске заједнице могу сматрати правним лицима уколико су већ учествовале у правном саобраћају и као такве биле препознате и признате од стране представника и органа јавне власти прије доношења новог закона“ (пресуда од 9. децембра 1994, пар. 48).

Иако већ реторичко, поставља се питање зашто Влада упорно игнорише чињеницу да Митрополија и епархије Српске православне цркве имају Законом признато право да се евидентирају као постојеће вјерске заједнице. И док професорица Спаић не разликује довољно регистрацију од евиденције, говорећи о „евиденцији у регистар вјерских заједница“, Закон је бар ту јасан и дозвољава свим вјерских заједницама да се (а) региструју, (б) евидентирају или (в) дјелују без претходне регистрације и еведенције.

Чин пријаве надлежном државном органу за упис у евиденцију једнако уважава државу као и захтјев за регистрацију. У вријеме важења претходног закона о вјерским заједницама, Митрополија црногорско-приморска је поднијела пријаву свог постојања и дјеловања у Црној Гори. Последњи пут је формално то учинила 2012. године. Докази о предаји истих постоје и достављени су предстаницима Владе више пута током ових преговора, заједно са дјеловодним бројевима њиховог пријема и осталим детаљима. На исти начин је и Барској надбискупији и Которској бискупији признат раније стечени правни субјективитет.

Ово је, на последњем састанку са представницима Владе, детаљно образложио координатор правног тима Цркве, протојереј др Велибор Џомић. Он је изнио јасну примједбу да Митрополија и епархије Српске православне цркве желе слободно да користе Законом признате могућности и да остваре право на евиденцију као постојећа Црква. Коментаришући овај поптпуно легалан и легитиман став, потпредсједник Владе господин Зоран Пажин је, на наше опште запрепашћење, саопштио да он унапријед зна да ће надлежни државни и судски органи одбити такву пријаву наше Цркве којом се она препознаје као постојећа вјерска заједница.

Поред свега овога, госпођа Спаић се и даље пита шта то понуду Владе чини непристојном и истиче да је „тешко вјеровати“ да захтјев за обавезну регистрацију представља „израз државног злостављања Цркве“. Но, само један пасус касније, она нам потврђује, не само то да државно злостављане Цркве постоји, већ и да га се треба чувати. Рекавши ваљда више него што је намјеравала, она обзнањује је да није било у питању никакво уважавање државе, већ да је „експертски тим Владе, разумљиво, одбио да прихвати правне и историјске нонсенсе и небулозну тврдњу о историјском континуитету и осмовјековном трајању Српске православне цркве у Црној Гори“.

Влада и њени правни експерти су, дакле, били на псеудо-историографском задатку ликвидирања правног субјективитета једине канонски признате и истински постојеће Православне цркве Црној Гори, уз крајње аутократско игнорисање већине својих грађана и њиховог јасног осјећања и опредјељења. Због тога су њихови аргументи неодрживи, а последњи преговори пропали. За кога је привлачност политике фатална и шта доноси вријеме, оставимо јавности да суди и свједочи

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Pin It on Pinterest

Wordpress Social Share Plugin powered by Ultimatelysocial