Пише: Петар Драшковић
Од 1945. године, једино што се радило до данашњег дана од злонамјерних људи је стално потенцирање некаквих “разлика” и дистанце између Црне Горе и Србије.
Захваљујући нечијим интересима, десила се потпуно нелогична ствар. Да исти народ између себе има више наводних проблема, него са стварним непријатељима и странцима. Није случајно да неко баш тако хоће и не жели српски народ оставити цјеловитим у било ком смислу.
Кривокапић је синоћ на РТС-у причао о Србији на исти начин како би то чинио комунистички пропагандиста, док је пикирао српске политичаре из Црне Горе као главни извор проблема, а обавља радне састанке са страним амбасадорима у Србији прије него са званичницима земље коју је службено посјетио.
Хрватска академија наука и умјетности је са задовољством прихватила да буде саучесник у рушењу православног духа Црне Горе кроз обурдавање Његошеве капеле и изградњу бетонског казамата за православног владику.
Тиме се Црна Гора кидала од Српске православне цркве, духовности, Душановог царства, Карађорђа, Косова и Метохије, а неки који се данас одају за искрене православне хришћане прихватају те тековине. Они не схватају да никада Црна Гора неће бити мирна док се не врати себи.
Није нормално да Срби између себе мјере ко је већи Србин, или да зазиру више од свога, него од правог душманина који не жели да постојиш, већ да патиш и да те свађа са братом. Нема потребе да од своје националне припадности било ко прави сложенице које је немогуће и прочитати.
За мене никада неће постојати “односи двије државе” када се ради о Црној Гори и Србији. Ту искључиво може бити слоге или неслоге међу својима, а вишеструким признањем тзв. Косова, гадљивошћу према свему српском, па и у терминолошком смислу, као и вјештачким отуђењем овог простора, може бити само штете.