Дух провинције: ,,Јеси ли чуо…?

Пише:Марија Вешовић

-Радозналост је убила мачку-

Радозналост се све више истиче као врлина, као нешто што требамо неговати и развијати. Да ли је радозналост стварно врлина, или можда само вид таштине? Ако упоредимо радозналост са таштином, онда не можемо да порекнемо- да је радозналост грех. Сетимо се приче шта је урадила Евина радозналост, истерала нас је из Раја. Свако, ко себе сматра верником, не би требао себи дозволити да буде превише радознао, а посебно да ту своју радозналост храни причама које ће настављати. Трач нестаје када дође до уха, паметног слушаоца- давно су рекли. Можемо ли стати на пут трачевима?

Можда, широј јавности, мање познати писац Радомир Констатиновић је на основу мноштва примера написао књигу „Философија паланке“ која је први пут објављена давне 1969.године. Анализирао је живот у малим местима и начин размишљања. Књига у којој је анализиран паланачки дух који се противи свему што је ново и који се затвара у свој традиционални свет и око њега диже високи бедем.  Интересантна књига и дан данас, јер се ништа променило није. Начин живота, у малим местима је остао исти, огледа се у репресији односно у неком виду тираније паланке која је у ствари тиранија увида у све, или како је он истакао тиранија апсолутне јавности и јавности свега. Да ли смо толико огољени пред нашим суграђанима? Свако гледа преко плота у туђе двориште, ‘ајде што гледа, него и коментарише, пита чак и осуђује. Свакодневна позоришна сцена се из дана у дан премешта са куће на кућу, главни глумци се мењају, а тема увек остаје иста: шта, ко, када, где и тако даље. Питања се само ређају, а одговора, када нема, они, који су себи доделили улогу режисера сами дају, настављају и смишљају. Са једне стране имамо радозналост, која је, не спорим то, у природи човекове бити, а са друге стране стални „брејнсторминг“ или навалицу нових идеја за осмишљавање одговора. Константа игра- настави низ, али да ли је то само игра? Да ли нам стварно није битно ко шта о нама прича када окренемо леђа? Нажалост, иза леђа су углавном ружне приче. Тачно је то да није битно шта се прича, већ ко прича, али опет: није свеједно! Колико год се трудили да идемо логиком пас лаје, а ветар носи, увек та нека прича направи проблем или нама самима или у породици или изван ње. Па како онда можемо рећи да то није нека врста тираније, чак и кривичног дела (јер имамо „увреду части“ као основ за тужбу). Свако од нас јесте или ће бити главни глумац у представама, улоге нам се смењују данас смо глумци сутра режисери. Игра која се дешава у цикличним круговима, а у кругу је кретање бесконачно, нема краја. Радомир Констатиновић истиче да је то стална игра духа паланке где је сваки субјекат уједно и објекат, где се и они исмејани смеју истим смехом којим се и њему смеју. А тај смех одаје почаст начину живота у малим местима, охрабрује такав дух живљења и храни га. Страх од подсмеха, страх да не будемо само објекти у тој игри нас вуче и тера у цикличне кругове. „То је смех одрицања субјекта од субјекта“.

Инспирацију за овај текст сам нашла баш у овој књизи, а инспирација је свуда око мене. Јесте ли чули шта се данас десило? Нисте, е па нисам ни ја, али има сигурно оних који јесу, има сигурно оних који ће од муве направити слона, не размишљајући о томе да ће можда тај слон сломити нешто вредно, нешто битно, нешто што се можда не може поново саставити. Крените од себе, у свему, увек. Ако свако од нас почне да се понаша према другима онако како би желео да се други понашају према њему, свет би био много лепше место за живот! Чувајмо се себе и својих мисли!