Поштујући прописане здравствене мјере надлежних институција, а изнад свега здравље људи, данас, на празник Светих Кирика и Јулите, у уторак 28. јула 2020. Света Архијерејска Литургија служена је у храму, посвећеном овим мученицима Божјим у Велици код Плава.
Литургијским сабрањем, поводом прослављања Величких и Горњеполимских новомученика и храмовне славе светиње Светих Кирика и Јулите, началствовао је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Епархије.
На данашњи дан десио се један од најсвирепијих покоља недужне дјеце, жена и стараца из Велике и ближе околине, који су починили припадници злогласних „Принц Еуген“ и „Скендербег“ дивизија 1944. Невиним страдалницима у спомен подигнут је Храм Светих Кирика и Јулите, а лику Светих новомученика српских Црква их је прибројала 2017. године
Обраћајући се ријечју надахнуте архипастирске бесједе, Преосвећени Епископ Јоаникије казао да је ово дан великог спомена и жртве у којем славимо Свете Кирика и Јулиту и Свете новомученике Величке и Горњеполимске.
„Свети Кирик и Јулита, мајка и син, пострадаше у вријеме безбожног цара Диоклецијана, гонитеља Цркве и хришћана, пострадаше у оно вријеме када су страдали и остали Свети велики мученици, међу њима Свети Георгије, Свети Димитрије, Свети Прокопије. Бог је уредио да са њима славимо и новомученике Величке и Горњеполимске. То нам свједочи о једном – да сви они који су послужили Господу имају живот вјечни, да су вјечно млади пред Богом, да имају нови живот у Царству Божјем“, рекао је Владика.
Додао је да су са нама овдје сабрани око Престола Божјег и Пресвета Богородица, анђели, арханђели, светитељи и мученици из давних и новијих времена. Сви смо заједно око Престола Божјег око Крста Христовог, око имена Бога нашег у чије име се крштавамо.
„Ово је дан великог спомена, дан велике жртве. Није то било само просто ратно стање и наишла туђинска војска, него је то било нешто много теже, јер регуларна војска никада, по правилима која усваја војска, неће убити дијете, нити ненаоружаног човјека, нити заробљеника, нарочито не дјецу и трудне жене, а овдје се то догодило. Није то била војска, него злочиначке хорде, које су имале одобрење лично од Хитлера да тамо гдје народ помаже устанике, убијају све редом и листом затру. Нажалост, тој Хитлеровој наредби су се повиновали и многи други из нашег комшилука и нарочито боли што је са Хитлеровом злочиначком армадом било много наших комшија, чак, по крви из давнина, и наших сродника, оних који су вјеру промјенили, а са вјером и осјећање, мисао, настројење, изгубли братско осјећање“, указао је Владика Јоаникије.
Величани то, по ријечима Епископа, много боље и детаљније знају, јер се то знање није дотакло само њиховог разума, него костију и цијелог бића.
„Ви сте одрасли са том муком, наслиједили сте ту муку, али та мука Божјим промислом и дејством ће се претворити у велики благослов и видимо да већ јесте. Ко би нас други сабрао, ко би нас тако измирио и сјединио овдје у Велици, у пивским Долима и на многим другим мјестима, него наши преци који су невини за Христа пострадали. Њихова невина крв нас оплемењује, опомиње, јер се та крв помијешала са Христовом голготском крвљу. Зато су то Свете жртве, јер су сјединиле са Христовом жртвом, нарочито она дјеца величка и горњеполимска, из Велике Ржанице и цијелог Полимља, која су се сјединила са оном Витлејемском дјецом из доба Христовог рођења, која је Ирод побио, што је најважније сједила су се са Христом, са Његовом голготском жртвом“.
„Зато их је Господ удостојио да стоје пред Његовим Престолом, обучени у бијеле хаљине, а то су хаљине од нетрулежне славе Божје и непрестано славослове Бога пред Престолом Његовим и служе Му као анђели, имају ту благодат да са Неба приступају нама овдје да нам помажу и да нас руководе“, поручио је Његово Преосвештенство.
Подсјетио је да је наша света Црква препознала новомученике Величке и Горњеполимске, прије шест година, када је у Велици, поводом 70 година од покоља житеља овог села, богослужио Патријарх српски Иринеј, Митрополит Амфилохије и други Епископи. Већ смо их тада, навео је Епископ Јоаникије, прославили као Свете мученике.
„Зато се на овом жртвеном мјесту сабирамо као на највећи празник, и јесте празник, јер славимо Свете мученике Кирика и Јулиту, којима је посвећен овај свети храм, истовремено с њима славећи и Свете мученике Величке, Ржаничке и Горњеполимске. Нека буде на здравље и на спасење братска слога и љубав која се шири. Благодаримо братству Кнежевића, који су ове године све лијепо припремили да се овај празник прослави“, закључио је Преосвећени владика Јоаникије.
Благосиљан је и преломљен славски колач.
У име братства Кнежевића, домаћина овогодишње прославе, обратио се Гојко Кнежевић. Дио славског колача и обавезу домаћина за следећу годину преузело је братство Нововић.
Српски Културни Центар Жупан Првослав из Берана је 2001.године, одржао промоцију књиге Црни вјетар аутора Вељка Мијовића, у пуној сали биоскопа. То подвижничко дјело писца је било прво разоткривање геноцида почињеног у Велици. Неки Величани су указали на чињеницу да поједини министри у влади, су потомци зликоваца.
Поставља се питање, како то да комунистичке јединице из Горњег Полимља се никада нису сукобиле са балистима, вулентарима и муслиманском милицијом а убијали су на сваком мјесту Српске прваке и знамените личности. Зашто нису спријечили геноцид у Велици? Зашто нису кажњени после рата ти зликовци за тај геноцид и за геноцид у Пиви у сарадњи са усташама Јуре Францетића? Зашто није осуђен злочин пљеваљских муслимана, након пљеаљске битке који је описао чак и Михаило Лалић, када су исти поливали рањене партизане са зидова и после их крамповима ударали у главу и вукли по улицама.
Зато нека је вјечнаја памет мученицима Величким и Вељку Мијовићу што их је отргао од заборава уз помоћ наше цркве.
Zašto se čekala 2001. godina da se objavi roman o veličkom pokolju, o nevinim žrtvama, među kojima je bilo dosta djece i to od strane nekog koji je na kraju rata imao samo 10 godina. Zašto ta prolivena srpska krv nije osvećena po srpskom običaju ,,oko za oko, zub za zub“? Zašto Verličani nijesu napali Plav i Gusinje? Zato što je većina Veličana dobila dobre poslove, stanove i kuće po cijeloj zemlji, a puno ih je i u Beranama, da bi ćutali zbog bratstva i jedinstva. Zašto neko od Veličana ne napiše šta su radili 1945. godine kada su komunisti iz Peći sprovodile četnike i žene koji su igrom slučaja izbjegli Zidani Most i ostala mjesta zločina , a zarobljeni u Hrvatskoj ( oko i u Zagrebu i u dijelu Slovenije) – napadali su ih vilama i kocima, onako zavezane, kukavički, tako da su ih branili oni koji su ih i sporovodili. Napadali su one od kojih dok su bili u tim krajevima muslimanski zločinci nijesu smjeli da kažu ,,a“. Istina se ne može sakriti i biće i o tome napisano. Ista ta zločinačka i kukavička handžar divizija, jaka samo nad nezaštićenim i nad nejači, ta istinska ološ, prošla je kroz beransku dolinu, preko Konjskog, Buča i Vinicke, pa se nijesu čuli živi, nego su se samo provukli. Slava i pokoj veličkim nevinim žrtvama, mir vječni čistim veličkim dječjim dušama, majkama, sestrama, starcima i staricama, mučenicima, slava i onim nesrećnicima, borcima protv komunizma i onima iz zbjega koji su bili sa njima, a koji su sporovođeni niz veličke strane.