Да ли смо постали лијењи или су услови за рад толико лоши два су кључна питања која се намећу последњих дана! Са једне стране, незапослени ламентирају на мрежама и траже савете од виртуелних пријатеља о могућем запослењу, а са друге, послодавци цупкају и јавно апелују да и поред бољих услова које су, наводно, формирали, и даље немају задовољавајући број запослених. И ко је сад овде луд?! Намеће се парадоксални закључак – што је више посла, више је незапослених.
Неко ту дебело греши, а како то обично бива, кривица иде и једнима и другима, те није згорег да апелујемо на обе стране.
Другим речима, компромисно решење задовољило би и једне и друге! Наиме, сви они који, како и сами кажу, хоће да раде, треба да знају да сваки посао подразумева оговорност, преданост и стрпљење, те да се преко ноћи не постаје ни најбоље плаћени радник, ма која бранша да је у питању, нити се аванзује на бољу позицију.
Што се, пак, послодаваца тиче, имајте у виду да сте и сами некад били нечији радници, па се само присетите који су то услови коректни, а на које никада не бисте пристали и, ценимо, проблем мањка радне снаге барем би се преполовио.
Лако је вадити се на земље у транзицији и бирати послове до касних тридесетих док вас свако јутро чека сигурна кафа коју су вам родитељи обезбедили. Верујте да би вам свака сопственим трудом зарађена била далеко дража и укуснија.
Пише: Александра Белић