Пише: Владан Јевтић
Читам овај извод из „Дечанске хрисовуље“ Светог Стефана Дечанског, па упоређујем (колико год био свестан да то нема смисла) то како су се према својим прецима, према своме роду, према себи и својој величини пред Богом, односили некад наши средњовековни владари и како је то данас… Суноврат. То је права реч….
Свети Стефан Дечански:
„Поменућу Симеона Немању, првог и светог владара, љубитеља отаџбине,
просветитеља српског и новог мироточца и од њега рођеног сина из младости од Бога вољеног, светог и преосвећеног Саву, првог српског архиепископа и брата његовог по телу, првовенчаног краља Стефана и после ових све наше родитеље који су од њих заблистали и који су царовали на земљи, њима нека је вечна успомена.
Од њиховог племена сам и ја, грешни и недостојни роб Христов, Стефан, краљ и с Богом самодржац свих српских и поморских земаља, праунук светог Симеона Немање и унук Стефана првовенчаног краља и син светог и моћног и превисоког
краља свих српских и поморских земаља, Стефана Уроша, син и наследник њиховог светог корена, грана и јединородни изданак мога светог родитеља, омиљен у његовом срцу више од целог његовог живота, потпора и снага старости његове.
Зла моја од којих пострадах брзо ћу испричати, не због мога бола који претрпех, него ради божје славе, да сви они који чују, после овога науче да љубе Господа и да га се боје са страхом као свемогућега Бога.“