Хиљаду зашто, хиљаду зато!
У задње вријеме хиљаде мисли нам пролази кроз главу. Хиљаду зашто, хиљаду зато. Пролазе ови туробни дани, седмице, мјесеци, а човјек тешко може докучити неки одговор на многобројна питања. Шта нас је ово снашло? Зашто се све ово дешава? Како ,,испливати“ из ове деликатне ситуације у којој се ни криви ни дужни нађосмо? Да ли има краја свему овоме? Како се сусрести са родбином, пријатељима, како прославити рођендан, славу, крштење, свадбу, обавити сахрану…? Треба изнијети све ово, како са психолошког, духовног тако и моралног аспекта.
Не можемо имати контролу над ситуацијом – све је потпуно непознато, а захваћен је цио свијет, свима је исто, тако да немамо чак ни репер, према којем бисмо могли да се управљамо.
Немамо никакво искуство у оваквим ситуацијама, а када је тако, онда немамо одакле да црпимо ресурсе за борбу против потешкоћа и проблема који су све присутнији. Страх је релативан појам, али свакодневно ,,кљукање“ новим, често непровјереним и алармантним информацијама, појачава се, хтјели ми то признати или не. А преко главе нам је фраза: ,,Држите социјалну дистанцу“! Ваљда физичку. Једна стара и мудра изрека каже: ,,Ако ври, не кипи“. Али, нама је све прекипјело и то поодавно, што због тешке материјалне ситуације – скоро сиромаштва, подјела, сукоба, непоштовања различитости, отимања, ,,државних удара“, до најновијег атака на наше светиње. И ево кулминирало короном. Само нам је још ово фалило, рекли би многи.
Једина добит у свему овоме је што смо се ,,савили“ у кућу, боље упознали сопствену породицу, видјели да су нам дјеца ,,одједном“ одрасла и схватили сав бесмисао вјечне јурњаве и трке за некаквим бољим животом.
А роде стигоше у Беране, не марећи за корону и наше муке. Не дочекасмо их како доликује јер морамо држати дистанцу. Да ли социјалну или физичку?
Пише: Саша Боричић