Хипокризија грађанизма

Најбољи текст о хипокризији грађанизма, дубоким и мутним импликацијама те хипокризије, за портал Преокрет написао је мој пријатељ Мухарем Баздуљ. Е да не бих давао своје личне осврте, а и пошто је ствар толико јасна и речита, ево најбитнијег дијела његове колумне интегрално:

>>На једном састанку са Гебелсом и Розенбергом, рецимо, Хитлер је говорио овако: „Јеврејски геополитички дискурс националистички је мит у опреци са стварношћу и због те опреке није могуће конституисати јасан и трајан геополитички поредак космополитске оријентације“.

Објашњавајући на састанку са кључним људима НСДАП-а зашто је важно да се неке књиге повуку из библиотека и униште, истицао је „канибалске стихове јеврејских пјесника“.

На партијском митингу у Нирнбергу 1937. Хитлер грми: „Тај канцер, тај меланом на ткиву херојске њемачке земље нешто или неко храни. И да, то су либерали, који попут угљених хидрата поје и доје рак јеврејског фашизма“.

Након абдикације краља Едварда VIII, за коју је био увјерен да је резулатат јеврејских сплеткарења, у једном интервјуу Хитлер појашњава: „Уколико се ови трендови наставе врло скоро ћемо имати ситуацију у којој ће јеврејски национализам моћи битно значајније утјецати на ове просторе, него до сада.“

Напосљетку, приликом једне Мусолинијеве посјете Берлину, Хитлер му каже: „Национализми имају своје циклусе. Осим јеврејског. Он је трајан.“

Читалац се можда већ пита – шта је овом Баздуљу? Оно, јест му ова колумна на Преокрету, еклектична, али шта је сада нашао да пише приказ књиге, уз то још код нас и непреведене. Добро, признајем, цијела ова прича је мали трик. Књига заиста постоји и све оно што сам написао о њој стоји, али наведени цитати нису заиста Хитлерови. Они су ту зарад експеримента. Сви су они заправо преузети из јавних иступа истакнутих регионалних интелектуалаца и умјетника, уз врло малу „рокаду“. Наиме, тамо гдје је стајао придјев „српски“, ја сам стављао ријеч „јеврејски“.

Изворне цитате потписују Нерзук Ћурак, Миле Стојић, Драган Бурсаћ, Драган Марковина и Милорад Поповић. Ништа у њима, понављам, није мијењано осим што је придјев „српски“ замијењен придјевом „јеврејски“.

Ако су читаоцу у измијењеној варијанти били грозни и одбојни, требало да би да се преиспита ако му у оригиналној варијанте звуче мање грозно и одбојно. Људи који су ове реченице написали или изговорили нису на гласу као националисти, него баш напротив. То је заправо у цијелој причи најстрашније. Та врста антисрпског сентимента је толико неосвијешћена, да људи у томе више не препознају нешто проблематично.

Замислите да неко крене да пише о „канибалским стиховима бошњашких (или хрватских) пјесника“, да неко каже како сви национализми имају своје циклусе, а само албански је трајан, или да неко било који народ назове канцером на тијелу неке јуначке земље. Тешко је то и замислити. Добрица Ћосић је с разлогом био изложен критикама кад је о Албанцима писао као о „социјалном, политичком и моралном талогу трибалног варварског Балкана“. Имам осјећај да неко напише такву реченицу о Србима да би добио само аплаузе.

Чак су и наведени цитати малтене пронађени по методи случајног узорка. Велехваљени говор Немање Батричевића на митингу Ђукановићевих присталица има у себи и ове реченице: „Да пошаљемо поруку нашој браћи Бошњацима, Муслиманима, Албанцима и Хрватима, који већ данима стријепе у својим домовима – ви нијесте сами. Заједно с вама стријепе и Црногорци и грађански оријентисани Срби.“

Практично свим бројнијим етничким групама у Црној Гори овдје се у цјелини даје право постојања, уз један изузетак. Ту су скупа (сви) Бошњаци, Муслимани, Албанци, Хрвати и Црногорци, а мјеста, ето, има и за Србе, али само ако су „грађански оријентисани“. Легитимно је, дакле, бити Бошњак, Муслиман, Албанац, Хрват и Црногорац и не бити „грађански оријентисан“, али је бити Србин легитимно само ако си „грађански оријентисан“.

То долази из исте оне матрице која је учинила да цијели низ „регионалних миротвораца и космополита“ кад желе да покажу како су широки обавезно јавности ставе до знања да није све у Србији и са српским народом језиво, грозно и мрачно јер, ето, постоје Соња Бисерко и Жарко Кораћ.

Нико не спори улогу српског национализма и Милошевићеве политике у распаду Југославије и ратовима који су га пратили. Мало је феномена у новијој историји који су опширније обрађени у научној литератури и медијским приказима. Милошевић је умро у затвору, Караџић и Младић су осуђени за (између осталог) геноцид, са казном доживотне робије, десетине и стотине починилица ратних злочина над несрпским становништвом осуђени су на цијелом низу судова, између осталог и на судовима у Републици Србији.

Ипак, скоро пуних четврт вијека од потписивања Дејтонског споразума, такозвани интелектуални крем региона није у стању да искорачи из пакла интелектуалне и моралне лијености илустроване понављањем флоскула и предрасуда. Ако би у будућности код коришћења придјева „српски“ барем размислили како би им реченице звучале да је умјесто њега придјев који се односи на неки други народ, можда би им и мишљење те закључци бивали мало тачнији и прецизнији. <<

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Pin It on Pinterest

Wordpress Social Share Plugin powered by Ultimatelysocial