Горан Шарић на Фејсбуку
Фото:МЦФ МегаЦомФилм/Сцреенсхот/Yоутубе/КЦНС
„Дара из Јасеновца“ показала је да Срби не разумеју усташко зло. Филм није објаснио ко је и зашто побио стотине хиљаде Срба, Жидова, Рома и Хрвата у десетинама логора и у небројеним стратиштима по селима НДХ. Није објаснио генезу зла, сматра хрватски теолог и историчар Горан Шарић.
– “Дара из Јасеновца” или како Срби не разумеју усташко зло? Требало је проћи више од седам деценија да се у Србији сними филм о једном од најмонструознијих геноцида које је човечанство запамтило (ако га уопште памти), а историја људског рода је историја геноцида, злочина, греха и побуне људи против Бога. Никад нећу заборавити сузе Хрвата, бившег јасеновачког логораша, који је тада већ као седи старац препричавао догађај којем је сведочио у логору. Педесет година је јако пуно времена, па ипак, плакао је као дете док је описивао како је извесна усташица Марија убијала бебу ударањем главе о зид. Лјудски ум не може зачети резмеру тог зла. Јасеновац није био нека изолована кућа страве, него је читава НДХ натопљена крвљу невиних жртава. Четири године пакла на Земљи – овим речима започео је своју анализу филма “Дара из Јасеновца” хрватски теолог и историчар Горан Шарић на Фејсбуку.
Истакао је, потом, да није могуће ни у једној књизи, нити на једном филму приказати оно што се тада догађало, али да је “похвално што је неко покушао то да екранизује, што је филм приказан на РТС-у и што је држава стала иза пројеката”, и додао:
“Проблем филма нису ни патетика ни црно-бели приказ карактера. Сваки хрватски ратни филм или сваки филм о Сребреници има сто пута више патетике. И може ли међу усташким чуварима у дјечјим логорима ико бити не бео, него и тамно-сви? Проблем је што филм, ако је рађен за међународну публику, није објаснио ко је и зашто побио стотине хиљаде Срба, Жидова, Рома и Хрвата у десетинама логора и у небројеним стратиштима по селима НДХ. Није објаснио генезу зла. Није га потписао, именом и презименом”, став је хрватског историчара и теолога.
У оваквом филму атмосфера пакла се, по његовом мишљењу, не постиже “бруталним сценама насиља ни дивљачким испадима усташких зликоваца”:
“И то је највећи промашај филма. Режисер и сценарист показали су потпуно неразумијевање историје, духа оног времена, духа усташког клеро-фашизма. Не, усташе су биле хладни и мирни садисти, злобни и пакосни, љигави, али сталожени. Да сам ја снимао филм, за улоге усташа користио бих данашње негиратеље усташког геноцида, Игора Вукића и његову бесрамност којом негира покоље у Јасеновцу, Стјепана Разума и његову перверзну мирноћу, Романа Љељка и онај поглед преваранта. Режисер, сценарист и глумци требали су гледати наступе у хрватском сабору Хрвоја Зекановића и сладострасну мржњу којом говори о Србима, фанатичност Каролине Видовић Кришто, лукавост Жељке Маркић или пасивну агресију Влатке Вуковић док изјављује да дјечје логоре нису основале усташе него црвени крст. Требали су присуствовати приповедањима бискупа Кошића. Или бар, ако им је ближе, отићи у круг двојке, послушати Соњу Бисерко, Дубравку Стојановић, Николу Самарџића, Светислава Басару…”, закључак је Горана Шарића.