Пише: Сања Томовић
И тако…Дође ред и на „чувени“ мајбах. А тако је лијепо пристајао, па ваздух сјекао, кад иде, па брз, безбједан, све у једном. Али… Дођоше нека нова правила, и све „покварише“. Сјекну ли те на ожичицу, кад чу гласе синоћ? Сигурно да јесте, доста је народ бољеља ожичица, што од глади, а Богами и од неправде, туге и свеколикога страдања. Сигурно да није лако? А како лако? Народ то не разумије. А како да разумије, кад су то све углавном „пећински“ људи и неки луди народ, који тога мајбаха само на телевизији виде.
Не знају они, како се по свијету и Јевропи живи. Све је то „непросвијећено“, лише нам господара и ових његових, они „одвајају“. Нека …И простоји им. Чему вакат томе и вријеме, рекао би народ.
Не зна народ како је то? Одакле да зна? Не умије народ, да буде тако душеван, к’а господар, па да вози, да ужива, и он и његови, да не шкртари. Један је живот. Народ своје мора да заради, мора да развуче ту цркавицу од првог до првог. Не умије да живи, па да оде на неке друге банде свијета, да види како свијет живи, да за колач да и 50 еура, а за два дана да потроши 50000 еура, народних пара.
Богами се добро „брани“ земља од сиротиње, али важно је сачувати, да је не отме ко, да нам је куд не „поћерају“ куд би смо онда јадна ли нам јатка? “ Срећом“ господар мисли на нас, па кад се год ми почнемо бавити тиме, да смо гладни, обесправљени, да се дјеца лијече СМС порукама, да су нам школе руине, болнице из предратног периода, у вртићима дјеца обично рашире умбрелу, кад пада киша, ваља се прилагодити.
Онда се потегне питање ко је ко? Ми се онако братски, почнемо свадити. Господар све презирући нас, пролети поред нас мајбахом, остави нас у прашини до неког новог скандала или афере. А било их је, а јесте вала, не жалите. Ни ријалити, вам раван није. Али, истрајавате ви. Нема шта, све је то народ крив. Крив, што је жив, и што је пристајао, да живи у страху, без наде 30 година, а све је могло другачије, само да смо храбрости имали. Вазда нешто фали, некад чојство, некад јунаштво, етика, естетика, идентитет, интегритет…За све то вријеме мајбах вози и не размишља.
Има ко ће? А ко би други, ‘ нако министар који за један дан обиђе пола планете и још добије дневнице за то, жбир је то свуда помало био. Пристала бих сад да се тако „патимо“, зарад господара. Чашћавао нас је перушкама, мада има и то симболике, таман смо после њега, некако „очерупани“. Притече у помоћ и чувена, велика патриЈоткиња којој излеће оно сексуална држава, свако о својој „бољци“, и још подигнуте обрве нам запријети да се не „прчимо“ ми посрбице. Не можемо јој замјерити, некад чељаде од својих „мука“ и не зна шта збори? Ко би се бавио њоме?!
Док се господар и његова свита возаше, науживаше, користили вријеме, народ је скапавао. И, да више никад, не сједнеш у ауто, не жали. Навозао си се, а народ „извозао“ , као нико прије тебе. Нека си кад ти је бастало. Нигдје на свијету човјек, који нема посао, не својом кривицом, није остављен без иједног цента, да не може ни пасту за зубе купити, заборављен, обезађен и сам. А јесам и ја „луда“. Одкуд нама право да имамо зубе, има их господар за све нас. Нека си ти нама здраво, ти си нама „једвачек“, ми ћемо претрпити, али теби мора бити, не смије да фали. „Понижени“ и увријеђени, без мајбаха, живот неће бити лак, али није немогућ.
Желим ти да осјетиш, како је слатка паштета од 0,20 центи, народни хљеб, то је онај од јуче, обично га једу пензионери, а и доста радника. Немају ту привилегију, да за два дана, слисте на баханалије 50000, нама је то кредит за цио живот. Да те боли, а немаш пара, ма ни за андол, да возиш „разгажени“ ауто, који сваки дан „кашљуца“ , али народ вози, као да се ништа не дешава. Да носиш робу и цревље , све док од њих комада траје.
Трпи Рајко, говорио ми је некада давно, један мудри човјек. Но, пукла трпила, опет народна кованица…Почели смо, од мајбаха, однекуд се морало. А тешко ће ти бити, са коња на магарца, али ко те пита? Да видимо, како се сада жртвује за отаџбину? Лако се, човјек навикне на удобност, а још лакше кад се нема. Е, па желим ти да се вратиш на почетак, са све џемперчићем, па полако… И немој да се сјекираш, због „лемузине“ то шкоди љепоти. И полакоте са тим новим „мопедем“, све дође на своје. Па, и тај мајбах, нека купи, неко ко има свој, зарађени новац. Не отети од сиротиње, и нека му буде са срећом.
Како нам, ти једном поручи, ово је нека нова Црна Гора, на коју се морамо навићи и нама неће бити проблем. Мука ће бити на тебе, голема.