проф. др Драган Копривица
Ако је ико током посљедњих година критиковао програмску и укупну политику нашег Националног театра, онда је то управо аутор ових редова, па чак доживљавао и одређене ситније непријатности. А након мог текста у културном додатку „Дана“, „Ћирилици“, под називом „Ослобађање театра“, од 9. септембра, у којем сам указао да долази ново вријеме и за нашу црногорску културу, те и за нову афирмацију ЦНП-а, појавили су се алармантни текстови управо из срца театра. Прво се прије неколика дана огласио предсједник Синдикалне организације ЦНП-а, Михаило Цаушевић, и изнио податке, који управо иду у прилог мојим досадашњим апелима да много тога није у реду у нашем Националном театру. Критички интонирани осврт г. Цаушевића обилује флагрантним детаљима, након којих је директор ЦНП-а, Жељко Сошић, смјеста морао поднијети неопозиву оставку, за коју се очигледно још није одлучио.
Цаушевић је указао не недомаћинско пословање матичне куће, блокирање рада успјешним члановима ЦНП-а, истакао наглашени непотизам и додао да Национални театар ових мјесеци доживљава и свој скоро потпун суноврат! Цаушевић је оптужио и актуелни менаџмент за незајажљивост и самовољу уз расписивање непотребних конкурса за подобна лица.
Услиједио је и оштар апел бројних глумаца ЦНП-а, којим се тражи разрјешење умјетничког директора, Жељка Сошића, и пословне директорице, Милице Томовић. А та два реаговања су производ незадовољства због познате матрице режима у вођењу културних институција и контролисању заробљеног ЦНП-а.
Глумци су навели и конкретне разлоге због којих траже оставке двоје челника ЦНП-а, међу којима се јасно издвајају репресивне мјере против запослених. Истичу и да не желе бити ничије „топовско месо“ због оглушивања о мјере НКТ, јер је Управа била наумила да прави представу од „свега“ двадесет и пет глумаца на сцени (!), уз комплетно техничко особље и сараднике, што би представљало праву пандемијску бомбу и ризике по животе актера представе.
Оно, што би најчеститије било у овом тренутку, јесте да Сошић, понављам, часно поднесе оставку, и призна да се није снашао на мјесту које, по мени не заслужује ничим посебно, осим партијском подобношћу и лојалношћу. А то су свакако крајње неумјетнички критеријуми и препоруке за мјесто на којем се још увијек налази.
Нјегов избор за умјетничког директора ЦНП-а за мене је представљао непријатан шок због доста танке умјетничке биографије, више надуване него стварне, јер и није никакав признат позоришни редитељ. А има и танак филмски опус, уз печат завађања народа, а за још један пројекат је добио баснословну суму новца. По којем то основу?
А доказ више да се глумци не предају је и њихово данашње, ново реаговање, у којем Сошићево објашњење, да је кршење закона неспоразум, оцјењују као поражавајуће.
Очигледно је да су глумци Националног театра, засад њих деветнаест, много тврђи орах него што је Управа замишљала, што јој се враћа као бумеранг.
Из апела глумаца, по којем су им двије године покушаја успостављања комуникације са Управом појели скакавци, уз хиљаду и једно празно обећање, уз жалбе и тужбе, уз промашене састанке са министром културе и дописе Инспекцији рада, итд. јасно се види да се у ЦНП-у уживо, изван сцене играла натуралистичка представа “Слуга Јернеј и његово право”.
Зато и не чуди коначна ерупција негодовања ансамбла због Сошићевог ТВ-наступа, у којем, како истичу “кршење закона, повређивање људских и права радника назива неспоразумом”. Како год, тај неспоразум врло симптоматично траје дуго и предуго, као допринос паралелној представи у ЦНП-у под називом “Игра глувих телефона”.
Незадовољни глумци Националног театра истичу и да умјетнички директор не познаје Закон о позоришној дјелатности у којем су прецизиране ингеренције у раду умјетничког директора. Стога му замјерају и због, како истичу, “недопустиве нестручности и апсолутне самовоље у вршењу дужности”.
Недавно је предсједник Синдиката ЦНП-а, Михаило Цаушевић, упозорио да наш Национални театар доживљава скоро потпун суноврат, а сад глумци истичу да је ЦНП у забрињавајућем расулу и да, алудирајући очито на Сошића, “људи који не посједују позоришне биографије (…), нити разумију функционисање позоришта, својом бахатошћу, небригом и нестручношћу уништавају институцију, која по својим капацитетима има потенцијал да буде простор достојанства, љепоте и племенитости”. И закључују да је ЦНП “болно унижен”. Глумци истичу и да је гурања проблема под тепих било и превише, и да су спремни за позитивни заокрет у раду Националног театра, да су своје захтјеве предали још у мају, а да до данас није приступљено рјешавању горућих питања у ЦНП-у.
Добро је што је ЦНП коначно проговорио гласом народа, то јест, очито обесправљених и понижених глумаца, који више неће дозвољавати ударе на њихово грађанско и умјетничко достојанство.
Зато Национални театар не смије да води ниједан диктатор, него директор, који ће знати да је и глас глумца глас Бога. Глумце нико не смије да тлачи и понижава, јер је то велика срамота.
А битно је да многи салонски интелектуалци и борци за културу и културне слободе не обраћају пажњу на проблеме нашег Националног театра и невоље глумачког ансамбла, па племе интелектуално сном мртвијем спава. Али, не пада снијег да покрије бријег…