Михаило Меденица: ШТА ЧИНИТИ КАД СЕ ПРЕДСТАВА ЗАВРШИ И КАД СЕ ЗВЕРИ ОТРГНУ С УЖАДИ
Пише:Марија Вешовић
Михаило Меденица,пореклом Морачанин, а награђивани српски новинар, уредник, политички аналитичар, извештач, сатиричар и сценариста стрипова, учинио нам је велику част и одговорио на нека наша питања.
Драги Михаило, пре свега велико Вам хвала на прихватању овог разговора, за почетак да кренемо са једном од Ваших чувених метафора:
- Да ли можете вашу метафору „ Хлеб за касније- човек за одмах“ ставити у контекст данашњих дешавања?
Нажалост- могу, но на још већу жалост може се ставити у контекст свакога дана, јер колико смо народ врлине, а јесмо, толико смо и народ присећања…
Сећање је кратко и плитко у нас и вазда нас неко или нешто ваља присећати да какав год нас јад притисао морамо по сваку цену сачувати он једино што заиста поседујемо- човека у себи! Како мука дође тако и прође, ништа не може направити толику штету колико човек кад се преда вихору и преметне у звер. Речју, залуду ћу ти сутра пружити обе руке ако данас нисам спреман ни прст да ти пружим. Залуду ћемо се сутра тражити погледима ако данас окрећемо главе једни од других.
Ово су дани крста, како волим да кажем, данас нам се ваља доказати да смо спремни не само да часно носимо свој крст, а кртс није терет већ благослов, већ и да прискочимо брату ил сестри кад посрну да понесемо и њихов.
- Коме би се извинио у име читаве нације и због чега?
Сељаку, једино њему! Оној старини једноставне, питке и бистре мисли. Оном претку којег смо се срамотно постидели и одрекли прихватајући да смо потомци накаквих моралних и умних гмизаваца.Сељаку, тежаку, домаћину, ратнику, ливади и њиви с које смо потрчали бежећи од славног трага опанка не схватајући да бежимо од себе. Не говорим о повратку на село већ о повратку села у нас, јер све што је ваљано у нама јесте из тих катуна и чакмара: част, понос, чојство, јунаштвно, образ, породица као највећа светиња…
Све за чим данас толико вапијемо као за изгубљеним вредностима ено нас чека на прађедовској ливади, но ваљда нам је лакше вајкати се него покосити, попластити и понети те навиљке ко највеће знамење
- Постоји ли „смешна страна Српства“ још увек и која је?
Постоји, дабоме, и то се баш у ове дане највише и види- колико нам мањка слободе толико је духа на претек и због тога и тврдим да јесмо народ врлине!
Србина је једнако и песма и смех одржао, тако да сам вазда непоправљиви оптимиста.
Док год знамо да заплачемо из душе и насмејемо се од срца- нема те пошасти која нас може преломити!
- Да ли Црна Гора има чиме да докаже свој идентитет ако се одрекне Срба и СПЦ?
Црна Гора нема нити то тражи, то некакав Монтенегро иште, јер кад ништа жели да постане нешто мора и читаву прошлост и будућност некако да измисли, слаже, исфабрикује, али не зна шта чинити са садашношћу..?
Спочитавају ми некакав великосрпски наум, а ја, дете морачких брда, све и да хоћу не могу да будем ништа што ми чукунђедови нису били, нити да се исповедам и причешћујем где друго до тамо где и они!
Ко зна, можда у том Монтенегру и није тако лоше, као и у сваком циркусу, али шта чинти кад се представа заврши и кад се звери отргну с ужади?!
Не знам како би то Црну Гору могли да раскорене од српства а да је не оштете, окрње, раздробе…а то свакако више не би била Црна Гора!
Нека се они играју државе, нације и вере у том луна- парку “Милогорје”, па кад откуца фајронт немају где друго без под предачку икону, на праотачки јастук и његошевско гувно. Није српство капут па да се скине и баци већ кожа, па колко год им била тесна- та им је!
- Шта мислите да би Ваш ђед рекао за НАТО, да ли би се борио?
Не би мој Илија Мијаилов Меденица ту потрошио ни реч, осим можда оно: “Љуке!”, како се стока терала, баш као што не би нико од наших ђедова! Не би било потребе ни да ратује јер да су нам ђедови живи не би тај ђавољи накот ни помишљао да привири Црној Гори а камоли да се раскомоти у њој.
Џелат никада није био добродошао у кућу ожалошћених, али ето, Монтенегро се мало заиграо, но исправиће то Црна Гора, сигуран сам! Не може у обоженој земљи бити мира за ђавола, никако!
- Глобализација је свуда, да ли је нама нешто дробро донела?
Не може то зло никоме донети добра, па ни онима који су створили тај хаос, чему, нажалост, баш данас сведочимо! Систем колонизације, денационализације, модерног робовласништа и осталих сплачина почео је да једе место са својих костију! Кад ово зло прође убеђен сам да ће ствари изгледати битно другачије, односно, многе ће се ствари вратити на “фабричка” подешавања, онакве какве су биле и какве морају бити.
- Колико смо спремни као народ да прихватимо изазове 21.века?
Јесмо умногоме, но наш највећи проблем је што кад нешто прихватамо то умемо да чинимо доста трапаво жртвујући корен зарад плода. Морамо наћи баланс између доброга што 21. век носи и доброга што ми носимо у њега.
Никад се нисмо плашили изазова, то је неспорно, али на њега умемо да одговоримо брзоплето губећи себе у трци за другима.
- Шта би било када би се Срби некада сложили?
Земља би задрхатала, васељена запевала, реке би потекле узводно а планине полегале ко проштаци. Дабогда и то да дочека неко, ал душмани нам одлично знају најслабију тачку и одлично играју на њу: два Србина- три мишљења- четири славе- пет презимена…
- Може ли се повући линија разлике између Срба и Црногораца?
Што се мене тиче може у толико да термин Црногорац означава само географску одредницу за Србина из Црне Горе, но и да узмемо да постоје Црногорци као нација не могу бити ништа до преименовани Срби, јер у супротном имају много већи проблем од порицања српске крви- доказивање да постоји њихова, а у односу на то Сизифов посао је чиста рекреација. Негде сам баш на ту тему написао: “Покажи ми гробове твоје Црне Горе и повероваћу ти да постоји”, и ту свака даља расправа са дукљаноидима престаје.
- Као неко ко је завршио књижевност како гледате на новонастали језик у Црној Гори?
Не, у Црној Гори се одлично и говори и разуме српски, а то што моненегрини покушавају да измумлају не разумеју ни они сами. Покушавају, сироти, да се споразумеју али делују као странци једни другима, па шта ће, од силне муке, на крају морају да потегну за мрским српским како би затражили и чашу воде!
Било је таквих језика још, углавном у филмовима, налик оном клингтонском, но заћуте, замру и забораве се како сезона емитовања заврши.
Све у свему- чудо како ја њих баш ништа не разумем а они мене одлично! Или су полиглоте, или је ген чудо- можеш да му се отимаш али се отети не можеш.