Испит вјере и издржљивости

„. . . Нека ми причешћивање светим тајнама Твојим не буде на суд или на осуду, већ на исцјељење душе и ТИЈЕЛА. Амин!(Из молитве пред Свето Причешће).

Отац Милош Цицмил

Браћо и сестре, драги пријатељи, ових дана, да не кажемо мјесеци, сусрећемо се, као млађе генерације, са једним новим али у историји цркве већ знаним и више пута пр(о)еживљеним изазовом. Кроз историју наша мајка Црква познавала је кугу, колеру, шпанску грозницу, вариолу веру и још много других можда мање познатих заразних болести. Болест је најчешће последица нездравог начина живота као и последица људског гријеха. Црква тјелесну болест може да тумачи као Божију опомену али и начин да се распламса оно врлинско у човјеку: као што су вјера, нада, љубав, пожртвованост према ближњем итд.

Када је у питању превенција од ширења заразних болести, држава и црква као двије главе на једном тијелу, требало би да консултујући се и уважавајући устројство и законодавство и једних и других донесу одговорне одредбе у датој ситуацији. Као проблем у 21. вијеку за остварење једног обостраног рјешења јавља се мимоилажење због различитости по питању „вјерског убјеђења“. За нас Хришћане, један такав вид несхваћености од стране државе може да се тумачи као колективни недостатак вјере и непоштовања традиције Цркве од стране државних органа. Да се одмах разумије, Црква се не инати са државом у оваквим ситуацијама, већ са изузетним уважавањем препорука медицинских стручњака односно министарства здравља, као што то чини држава, „редукује“ активности како на мисионарском пољу тако и у богослужбеном поретку.

Свједоци смо да се на празник Младенце, наш клир врло одговорно понио сходно препорукама власти да се зарад превенције између вјерника држи дозвољена дистанца као и да се број присутних у храмовима сведе на минимум. Оно што треба истакнути јесте да Црква у овом случају снисходи јер сваки Хришћанин коме је Литургија предокус самог Раја и вјечног живота, ЗНА да је кроз молитвену саоборност немогуће бити посредник заразе. Али, у хришћанској љубави и толеранцији Црква је солидарна. Међутим, оно што у том снисхођењу не би могло да се мијења а од суштинског је значаја, штавише основ је наше вјере, јесте причест. Причест је насушна потреба сваког Хришћанина, ново крштење, ново освећење и душе и Тијела, предокус Раја, вјечног живота у Христу Богу. За Хришћанина апсурд је и помисао на могућност да се зарази путем причешћа. Блаженопочивши патријарх Павле је својевремено рекао: „Кад би се преко причешћа ширила зараза, то би већина свештеника, особито физички слабијих, боловала од најразличитијих заразних болести и многи од њих би већ давно помрли“. Заиста у истинитост ове тврдње могу да нас увјере безбројни примјери из живота Цркве.

Познато је да има доста људи који имају хепатитис бе или це, а да се та болест итекако преноси оралним путем. Није забиљежен случај да се свештеник или вјерник таквом или било којом другом болешћу заразио преко исте чаше. Занимљива је и чињеница да је почивши патријарх Герман 77′ године за вријеме епидемије вариола вере, непрекидно служио литургију и причешћивао народ од којих се нико није заразио путем причешћа. Наравно, сасвим је могуће да неко и од свештенства или вјерног народа може да буде заражен по Божијем допуштењу али узрок тога свакако не може бити Светиња већ хигијенски пропуст, контакт са другим људима у свакодневним активностима и сл. Данас, најчешће можемо да чујемо и видимо путем медија и друштвених мрежа како испливава нека згроженост и гнијев од стране невјерујуће популације поводом начина причешћивања православних вјерника. За њих је прибор за причест главни „извор ширења заразе“. Кад би се пак, што није немогуће, вјерници причешћивали на друкчији начин од овога који је стар миленијум ипо, вјероватно би се опет јавила негодовања код одрећеног круга људи на нешто друго у Цркви и то само због нетрпељивости према Цркви и вјерном народу. Када се ишчуђавамо и ругамо традицији Цркве, онда осим што пројављујемо сопствену вјерску непросвећеност, често пројављујемо и оно што је супротно хришћанској етици. Тога треба да се пазе сви, нарочито они који су крштени водом и Духом светим, јер су као и сви други позвани да воде бригу о духовном животу. Ако пак, желе да буду немарни и неодговорни, то је њихово право на слободу Богом загарантовану али свакако је да не смију ићу на штету других јер тиме угрожавају њихово вјерско право и слободу.

На нама је да будемо одговорни и грађани али и вјерници. Треба да се придржавамо савјета љекара али и савјета нашег црквеног клира. Тамо гдје држава не би требала да се мијеша јесте Богослужбени живот и поредак Цркве. Апсурдно је помислити да кроз оно Најсветије, Црква угрожава живот било ког појединца. Црква је наша мајка и мисли свима добро. Бори се против свега што мучи људски род па тако и против ове колективне пошасти познатије као КОВИД 19. Треба да се пазимо лажних душебрижника и оних који очигледно раде против интереса и устројства Цркве, да се молимо за њих и за њихово просвећење. Да се молимо за оне који су тјелесно болесни и за оне који носе велики крст и жртвују се да би уз помоћ Божју излијечили оне који болују.

Треба да се молимо, и за јединство народа, када се нађемо на оваквoм испиту вјере и издржљивости. Амин.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Pin It on Pinterest