Ми знамо ко смо
Црна Гора је и језички феномен. У октобру 2007. године, мимо сваке научне логике и противно већинској вољи народа, унијето је име за језик „црногорски” у Устав Црне Горе. Лингвистички нонсенс и научна којештарија је тако постала друштвена стварност, а традиција Његоша и Вука понижена и бачена у блато. Без обзира на недостатак аргумената, историјске потврде и ваљане академске верификације, науку је замијенио став да „име језика треба да буде једнако имену државе” (премда се име језика обично изводи од етнонима: језик Руса је – руски, а не русијски; Срба је српски, а не србијански и сл.) сем тога, не постоје: бразилски, аустралијански, белгијски, амерички, алжирски, аустријски, швајцарски… као што није постојао ни црногорски за вријеме државе Петровића (о чему постоји на стотине аутентичних свједочанстава и докумената, овдје су тек нека од њих). Одлуку о науци, вјековима и истини – и у случају језика – на себе је узела тадашња скупштинска већина.
Отада су се у уџбенике (из којих силом прилика морају да уче и дјеца Срба) уселиле полуистине, неистине, спинови и несувислости, а сваки помен о српској језичкој прошлости је систематски елиминисан (не заборавимо да је само у Никшићу двадесет шест наставника остало без посла).
Иницијатива „Ми знамо ко смо” уважава критеријуме, језичку и историјску стварност, а она је гледе овога јасна – српски језик је једина научна чињеница, једини језик са историјским континуитетом у Црној Гори, то је наш језик и биће језик наших потомака. Пристајање на компромис и признавање лажи и преваре за истину било би, не само срамота нашег народа и наше интелигенције, него и срамота цивилизације. Можда су године прошле али нисмо, и не смијемо заборавити, уставну неправду, отпуштене наставнике и љагу на Вуковом имену (коју можемо избрисати). Те сходно томе, нека буде јасно, на попису 2021. језик којим говоримо: српски.