Кад дођеш у велики свијет и кад те неко пита ко си, ти се запиташ ко су писци који стоје иза тебе, којим су језиком писали

Пише: Јанко Плавшић

 „Кад дођеш у велики свет и кад те неко пита ко си, ти се запиташ ко су писци који стоје иза тебе, којим су језиком писали, која је то култура којој припадаш и са којом можеш да се идентификујеш. Ја апсолутно могу да се идентификујем са Мешом Селимовићем и његовим причама о његовом оцу и деди, са Андрићевим историјским амбиваленцијама и стрепњама, с поезијом Милоша Црњанског и Матије Бећковића. Кад бих кренуо даље, дошао бих до сликара Саве Шумановића и до многих научника. То је идентификација, а не само Црква и религија“.

Тако говори Емир Кустурица, а ја се са њим у потпуности слажем.

Понешен тим мислима, узех размишљати ко стоји иза мене. У подијељеној земљи у којој се годинама дијелимо, свака идентификација почиње са националним идентитетом, па ће таква бити и ова. Неком другом не желим одређивати како се треба изјашњавати нити национално осјећати, већ желим реци ко стоји иза мене увјеравајући ме поносно и часно шта сам и ко сам.

Не одричем се Меше Селимовић, Ива Андрића, а понајмање Саве Шумановића, као ни свих великих Срба у цијелом свијету. Нити их ишта мање сматрам за своје, од неких других. Само некако мојој српској крви у земљи мојих прађедова, Црној Гори, су ближи или ја више волим да својатам оне који потичу из овог црногорског крша. Јер у овом кршу, они уз које се ја индетификујем дијеле  моју крв, поносно истичући своју српску националност и црногорску државу.

                Ову причу морам почети са Петром Лубардом, јер услед данашњих догађаја његово капитално дјело „Сумрак Ловћена“, подсјећа ме на  његову борбу, да кроз умјетност брани и сачува капелу на Ловћену. Његово умјетничко виђење и неслагање са постављањем Мештровићевог маузолеја на Ловћену, створили су у Лубардиним дјелима црног бика надвијеног над стијенама ловћенске капе.

                А када се помене Ловћен морамо се сјетити великог и безвременог господара, владике и пјесника црногорског Његоша. Његови стихови:

„Српски пишем и зборим,

Сваком громко говорим,

Народност ми Србинска,

Ум и душа Славјанска.“

To je нешто са чим се поистовјећујем. Његова капитална дјела представљају бит човјека у Црној Гори, који се није одрекао себе, већ се уз Његоша пронашао. Полазна тачка сваког Црногорца који зна своје коријене и традицију. Сваки стих свједочи о његовој српској лози, као и његовом националном идентитету.

                У том погледу тражења идентификације никако не могу изоставити нити имењака сердара Јанка Вукотића. Нити заборавити херојски подвиг Мојковачке битке. О његовим војним подвизима писали су многи на ријечи спретнији од мене. Па ћу ја само цитирати њега, вјерујући да ће то у  овом случају бити довољно.

„Нијесам Црногорац што сам Србин, него Србин што сам Црногорац. Ми Црногорци ми смо со српства. Није овђе српству сва снага, али јесте душа. Можеш ме убити, сасјећи, смрвити и у прах стуцати, али што је српско то остаје, док и трунке има. И мисао моја српска траје док иједан дамар куца.“

                Осјећао би се неиспуњено и празно да не поменем овдје Марка Миљанова, Кучког војводу и писца, чији цијели опис националног идентитета стаје у једним од посљедњих његових ријечи.

“ Као Куч мрем прилично срећан, а као Србин несрећан и незадовољан“.

                Поред них не смијемо заборавити ни великане попут Мојсија Зечевића, Петра I Петровића, Стефана Немање, Андрије Радовића, Милоша Коматине, Ивана Црнојевића, Константина Бодина и многе друге.

                Нису они једини у овој причи били звијезда водиља ка спознаји мог националног убјеђења. Ту је и наша црква, Митрополија црногорско-приморска као и епархије СПЦ у Црној Гори. Ту је и нас српски језик као и наше писмо ћирилица. То је сплет свих који се никада нису одрекли ни једног свог предака и оних који су на овај пут указивали годинама.

Заборавимо ли њих, њихове ријечи и дјела, исјекли смо коријене, а онда нам неостаје без да будемо ништа.

Због оваквих имена у Црногорској Историји моја национална али и свака друга идентификација стоји дубоко укоријењена у српској нацији и црногорској држави, којих се као нераскидиве нити никада нећу и не могу одрећи.