Истраживања су показала да у току дана изговоримо више од 30000 ријечи, али млади активно користе свега 2000 ријечи. Са тако суженим и оскудним речником, не могу да се изразе на прави и адекватан начин.
Пише: Саша БОРИЧИЋ
Највише откривамо о себи онда када проговоримо. Људи тренутно стичу одређено мишљење о нама, резонују да ли смо им као такви занимљиви и да ли желе да им будемо саговорници или партнери у тој ситуацији.
Да смо ми „они прави“, убиједићемо их бојом нашег гласа, дикцијом, употребом адекватних ријечи и израза, брзином говора, говором нашег тијела, елоквенцијом и неупитним самопоуздањем.Тек тада смо успјели да их опчинимо, освојимо и да схвате колики је наш интелектуални ниво. Низ је фактора који формирају једну личност и који је чине посебном. Многи заврше факултет, али током свог живота остају неписмени или у суштини полуписмени. Како стара изрека каже: „Он је прошао кроз школу, али школа није прошла кроз њега“!
Све наведене врлине се стичу радом, читањем, вјежбањем, истраживачким радом, а нису итекако занемарљиве ни генетске предиспозиције.
Нешто, што се морало стећи још на почетку школовања, у тзв. нижим разредима основне школе, није се стекло, пропуштено је, измакло је, измигољило се…
А то нешто, односи се на граматику и правопис, на технику лијепог писања, изражавања и сл.
Е, то је прескочено, не кривицом наставника, већ незаинтересованошћу и индолентношћу ученика према битним стварима, које ће им касније користити у свакодневном животу.
У систему поремећених вриједности, какав је код нас, гдје су дјеци узори људи који се преко ноћи богате, стварају огроман капитал, док од школе имају једва завршених пар разреда. Баш због тога, многе „новокомпоноване“, не занима како ће говорити, писати, комуницирати, какав ће утисак оставити на друге, да ли ће им ко замјерити, опоменути их, насмијати им се и рећи: „Прочитајте, тестирајте своје знање, научите и не брукајте се!“ Не, неће им то нико рећи, само ће им у души можда замјерити.
Ако човјек нешто не зна, онда заиста не зна. Има начина да се бар мало едукује и нешто научи, само ако то хоће и жели.
Међутим, забрињавајуће је што такве људе, готово неписмене, то нимало не тангира. Они су, просто убијеђени, да је оно што кажу исправно и да ту грешке нема.А нама „пара уши“ или „боде очи“, како се узме, њихово „фали се“, умјесто „хвали се“, њихово “сумљам, најзадњи, извинуо, најпрви, бијо, инфракт, путујем са колима, једем са кашиком, ја би, ти бих, дај мене то…“ О правилној употреби падежа да и не говоримо, јер их веома мали број људи правилно користи. Не смета то скоројевићима нимало, знају они одлично да баратају таблицом множења, јер је за њих знак • (пута) синоним за увећање њиховог богатства. Што би рекли: „Пала брда, устале долине“!
Но, да се вратимо језику, његовим темељним вриједностима, о којима се не води рачуна у елементарној комуникацији међу људима.
Али новопечени „школовани“ и ови други, не хају, а имају и одређени алиби, јер све оно што је до скоро припадало нестандардном и некњижевном језику, сада је стандардизовано и код неких „заслужних патриота“ наглашено, исфорсирано и додворујуће до неслућених размјера.
Оно што се стекло или жељело стећи, стечено је.
Посебно забрињавајућу околност у овој ери савремених технологија, представља чињеница, да све више младих људи, не умије, не жели или не зна да међусобно комуницира.
То је „болест савременог начина живота“ и није случај само код нас. Како им помоћи да поред наших лијепих ријечи, не користе тај њихов чувени интернет језик, те фамозне и бесмислене скраћенице, фразе и нелогичности? Истраживања су показала да у току дана изговоримо више од 30000 ријечи, али млади активно користе свега 2000 ријечи. Са тако суженим и оскудним речником, не могу да се изразе на прави и адекватан начин. Нешто им хвали…пардон, фали!
Књигу у шаке, читајте, пишите, говорите, комуницирајте, причајте, дискутујте, надограђујте себе и своју личност. Једном ријечју, самообразујте се. Само тако ћете бити врсни интелектуалци, угледни грађани и корисни чланови друштва у коме живите, а не као они квази факултетлије са почетка приче. Јер, можда нећете цијели живот провести у родном граду и Црној Гори. Многе ће пут одвести на разне стране свијета и тамо докажите ко сте и шта сте.
Не брукајте се!