Зато би Јововићева могла да се запита сљедеће: ако мене, како је једном мудро навела, „злоба и пакост још увијек нису напустили“, откуд толико негодовање и „пакост“ колектива, и је ли сад и већина професора исто злобна, или је у питању нешто друго
Пише: Проф. др Драган Копривица
С обзиром на заиста поремећене односе на Филолошком факултету у Никшићу,
на оштро сучељавање деканице Јововић са убједљивом већином у колективу, као дугогодишњи професор тог Факултета, док неки конформисти мудро ћуте, осјећам обавезу да још једном укажем на конфликтно понашање особе која води Факултет на бизаран начин, стварајући током читавог свог мандата подјеле, сукобе и омразу уз облике досад незабиљеженог предаторског поступања.
Било би, свакако, практичније да прећутим читаву немилу ситуацију, коју сам још приликом гротескног избора деканице и најавио комплетном колективу, али неки нијесу вјеровали, а други немоћно подржали кандидаткињу Душка Бјелице, која се једина јавила на реизбор тадашњем декану, проф. др Драгану Богојевићу, на начин незабиљежен у универзитетској пракси.
Зато би Јововићева могла да се запита сљедеће: ако мене, како је једном мудро навела, „злоба и пакост још увијек нису напустили“, откуд толико негодовање и „пакост“ колектива, и је ли сад и већина професора исто злобна, или је у питању нешто друго. Пошто је, по Буфону, стил – човјек, треба се запитати и какав је интелектуални склоп деканице, која свој избор ничим није оправдала у свом мандату, кад поручује у медијима да, за промјену, „бацим неку добру фору“.
Зато јој је боље да добро поразмисли да ли је у питању нова „фора“ и то што су тридесет седам чланова Вијећа Филолошког факултета упутили допис ректору Универзитета, проф. др Владимиру Божовићу поводом њене намјере да се Факултет лиши услуга осам доктора наука, иако је на сједници од 24. септембра Вијеће дало пуну подршку тим колегама за продужење ангажмана, а само је деканица са још једним продеканом била уздржана. (Дакле, ни она није била против, него је и тада у свом стилу нешто калкулисала!)
Простије речено, ријеч је о намјери Јововићеве да буквално најури своје колеге, без икаквог законског основа, противно и препорукама ректора, тим прије што за иста радна мјеста међу противкандидатима није било доктора наука. Али је њој, која предаје руску књиженост двадесетог вијека, или, совјетску, дража политика чизме Јосифа Висарионовича Стаљина, коју спроводи у пракси у 21. вијеку, не би ли са Факултета избацила докторе, а примила студенте мастер студија, који би зато, ваљда, морали да буду њени дужници.
У свом острашћеном и дилетантском вођењу Факултета пренебрегла је и чињеницу, како наводе чланови Вијећа у свом протестном писму, достављеном јавности, да ниједан од младих кандидата (на које Факултет свакако треба да рачуна кад то буде могуће) немају значајнијег искуства у наставном процесу, нити имају радове на листама ССЦИ/АХЦИ. Озлојеђене колеге желе да зауставе Јововићеву у злом науму да избаци са Факултета скоро десет доктора наука, око чијег је стицања свих диплома држава уложила и велика финансијска средства, а сви они учествовали и на научним скуповима, у научним пројектима, итд. Али је намјера деканице да их напросто ишутира тренирајући строгоћу као да смо у Средњем вијеку. Невјероватно, али истинито.
Но, морам јавно признати, за све то стање можда сам лично ја највише крив: током свих година ангажмана Јововићева је добијала најгоре оцјене у студентским анкетама, а та тужна пракса је започела одмах након што је изабрана за асистента, прије више година. Тадашњи декан ми је озбиљно сугерисао да јој ускратим подршку за наставак рада, али, супротно њеним манирима, нијесам желио да неко због мене буде удаљен са факултета, па сам ипак дао сагласност и, очито, много погријешио.
А колик је степен самовоље Јововићеве добро показује и додатни коментар незадовољне већине Вијећа Факултета, да она није испоштовала одлуку Вијећа, па је, како пишу: „ректору на сагласност послала приједлоге које ни комисија ни ми нисмо изгласали, што осуђујемо“. Надаље су апострофирали и чињеницу да деканица није испоштовала одлуке Вијећа, нити његово мишљење око избора сарадника.
Након свих ових детаља заиста се треба запитати да ли је могуће да се овако нешто данас дешава на некој јединици Универзитета Црне Горе, који је раскрстио са сваком ригидном политиком бивших политкомесара у врху УЦГ! А који за ректора данас има озбиљног и честитог човјека, и респектабилног научног радника у својој струци.
Понављам, лично ми је врло непријатно да јавно упућујем критике једној дами у Црној Гори. Али, што је много, много је, а дара је одавно превршила мјеру, и желим да подржим с правом озлојеђене професоре Вијећа Филолошког факултета. Напросто, неко може да се бави науком, али неко за декана јесте, а неко није.
Зато питање разрјешења мучне климе на Филолошком факултету треба проширити:
Јасно је да УЦГ има своју аутономију, која је, до доласка садашњег ректора и нових људи у управљачкој структури, била само смијешна флоскула, мртво слово на папиру, средство за реваншизам према неподобнима, и ништа више. Међутим, свједоци смо да се на УЦГ осјећа повољна клима, без уобичајених прогона од стране намјештеника бивше власти, чији је још једини експонент Јововићева, а тренд академских и људских слобода треба снажно подржати.
Управо зато треба поставити и сљедеће питање: уз све поштовање аутономије УЦГ, и уз раздвајање ингеренција, је ли могуће да Министарство просвјете, науке, културе и спорта није нашло за сходно да досад реагује? Да не покуша охрабрити Универзитет да се из садашње праксе искључе сви облици примитивистичког и реваншистичког понашања?! Па да и са адресе МПНКС услиједе коректне сугестије и иницијативе.
Сматрам да је немогуће да ресорно Министарство нема простора за укључивање, у било којем степену, да се ријеши крупан проблем око функционисања Филолошког факултета.
Проблем, који траје од дана избора деканице Јововић и њеног играња животима професора. Уз прогоне по мјери подобности, и уз кршење закона и елиминисање неподобних са Факултета, на чијем челу се својим осионим понашањем показала као потпуни промашај. За проф. др Јововић било би сјајно да је овај текст испуњен говором мржње, мизогинијом… Али, на њену жалост, садржи само отрјежњујуће факте, горку збиљу на тему дилетантског и самовољног управљања једном тако значајном јединицом УЦГ као што је Филолошки факултет.