Корона вирус и причешће

Пише:Ивана Барјактаровић Рмуш

аутор текста:Konstantine Shmlyuk

Због епидемије коронавируса, све већи број верника поставља питање: да ли Бог изводи „свакодневно чудо у тајности“ и спречава ширење вируса у Цркви, или не?

Последњих дана и домаћи украјински и међународни извори вести били су препуни извештаја о коронавирусу. Нећемо испитивати разне теорије завере раширене по свим тим изворима, већ ћемо се посебно позабавити другом темом: Утицај епидемије коронавируса на наше религиозно становиште.

У чланку [на украјинском и руском језику] разговарали смо о томе да се Црква, у принципу, никада није противила хигијенским мерама чији је циљ заустављање ширења опасних инфекција. Штавише, Библија је постала први извор из кога је особа добила информације о томе како се одупријети болести.

Свето писмо наглашава директну повезаност између моралне чистоће и одсуства болести. То значи, узрок болести – најчешће грешност човека – и излечење болести – мора почети са покајањем.

Данас смо у црквеном окружењу и околини цркве сведоци питања увоза, када људи покушавају да утврде да ли се коронавирус (или друга заразна

болест) може пренети кроз Христово свето отајство. С обзиром на тренутну ситуацију, питање уопште није празно. И то не само са медицинског становишта, већ, пре свега, са религиозног. Због тога су верници подељени у неколико логора, у покушају да одговоре на ово питање.

То не значи да вјерници у Бога требају одбити медицинску помоћ!

Напротив, они би то требали прихватити и према лекару поступати с дужним поштовањем – као инструментом Божје провидности. Међутим, медицински третман у религиозној перспективи није завршен без духовне корекције.

Представници првог табора (већина), назовимо их „традиционалисти“, верују да Тијело и Крв Христова не могу бити узрок, извор или преноситељ болести. Уместо тога, у Дванаестој молитви светог Јована Хризостома пред свету причест, чујемо речи: „Нека моје присуствовање ових светих Христових отајстава не буде пресуда или осуда Господе, него исцељење душе и тела …“Логика традиционалистичког кампа је једноставна и разумљива – сам Христ је у калежу, па је немогуће разбољети ако га додирујемо. Уосталом, Библија каже да је Господ излечио губавце, болесне од разних тегоба, чак и додиривањем Његове одеће вратио је здравље. У супротном, ако Тијело и Крв Христова могу пренијети инфекцију, тада је заједништво само „фикција“, приличан обред који је, ипак, „нехигијенски“, а у неким случајевима и штетан.

Живимо у секуларном друштву, у којем смо изгубили скоро све своје моралне смернице; наше веровање у Бога постаје попут хобија или недељног спектакла. А ако се доведе у питање стварни ефекат и моћ сакрамената, за Цркву неће постојати другачија функција осим психотерапије. Једноставно речено, Црква неће бити у стању да понуди некој особи стварно, истинско и не илузорно сједињење са Христом. Речи протопрезвитера Александра Шмемана, „Црква је зид изграђен око заједништва“ [1] изгубиће своје значење. На крају крајева, ако нема Светог причешћа, онда Црква није потребна – има довољно психоаналитичара.

Једно од најважнијих непокретних ставова о овом питању изразио је Свети синод православне цркве на Кипру, који сматра богохулним „мислити да тело и крв Христова могу пренијети било коју болест или вирус.“ Бискупи објашњавају: „На основу вековног искуства хришћанства, нема доказа о таквом преносу. Свештеници који служе у одељењима за заразне болести у болницама  када причесте болеснике на крају конзумирају остатак Свете причести – користећи исту кашику. Ни један свештеник није заражен у тим случајевима. „

Посебно је наглашено да „Примање Светог Причешћа долази са вером која штити од сваке опасности. Учешће је добровољно. Нико не форсира. Ако неко осећа да се у овом тренутку жели суздржати од причешћа, слободан је да то учини. “

Свети Синод Руске православне цркве, у свом обраћању о ситуацији са коронавирусом, подсетио је да је „У време епидемија Руска православна црква увек обављала своју службу не ускраћујући никоме духовну негу и пуно учешће у Светим Христовим тајнама. “

Свети синод Грчке цркве изјавио је да ће „верници и даље примати свету причест као и обично …“ јер „никада не може бити узрок заразе .

јер је заједништво „чак и усред пандемије манифестација љубави која превазилази све … ”укључујући страх.

Слични положаји заузети су у бугарској и грузијској православној цркви, као и у цркви Чешких земаља и Словачке.

Савремени човек превише слаб да би прихватио оно што је речено са свом одговорношћу. Заиста, недостаје нам вере, имамо много духовних проблема, и са сваким даном је све више и више. И тако, у погледу заједништва, дајемо свакоме право да сам одлучује. Постоји учење Цркве, постоји традиционално и супротно гледиште, избор је ваш.

Много је показатеља да свето причешће не може бити извор заразе. Многи свештеници своју службу обављају на местима која са становишта хигијене или поштовања медицинских стандарда нису сасвим безбедна. На пример, десет година отац Клименко морао је да прима причест од заробљеника Казнено-поправног завода Березани, који је смештао људе са ХИВ-ом и туберкулозом и, после свих би се и сам причестио. Није добио ХИВ или туберкулозу.

Свештеник каже: „Познато је да у Цркву долазе апсолутно различити људи са многим болестима. Просечно два пута годишње у Запорожју постоје епидемије грипа и акутних респираторних болести у целини. Никад се нисам разболео након конзумирања светих дарова! […] Свети дарови су духовна ватра која сагоријева не само људске гријехе – узмите моју ријеч за то! „

У нашем свету, огроман број различитих вируса преноси се и капљицама слине и из ваздуха. И не ради се само о туберкулози, хепатитису, сифилису, већ и о другим болестима којих има јако пуно. У складу с тим, Црква би се одавно прешла на такве облике заједништва који би максимално заштитили особу од разних инфекција – шоље за једнократну употребу, кашике за једнократну употребу, личне крпе за причест (по могућности једнократне употребе), дезинфекциона средства за руке и иконе – све би то било у Цркви … ако се инфекција преноси путем причешћа.

Стога је  свето причешће једноставно потребно да би се постигло јединство с Христом и спасење. Без тога, наш живот губи смисао и претвара се у вечну потрагу за „користима“, испрекидану периодима страха и ужаса због разматрања онога што се догађа око нас.

Коронавирус у том смислу није најгора ствар која нам се може догодити.

Најгоре је престати бити међу онима који тежи према горе, и зато остати само храна црвима.

Па, избор да се причестимо или не причестимо, зависи од свакога од нас. И нико неће донети ову одлуку уместо нас.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Pin It on Pinterest

Wordpress Social Share Plugin powered by Ultimatelysocial