ЉУДСКА ЗЛОБА УВЕК ДОЛАЗИ ОД НЕМОЋИ

Вријеме читања 3 минута

Пише: Марија Вешовић

Толстој је давно рекао „Људска злоба увек долази од немоћи“, а одакле, нам онда, долази мржња? Ако је злоба последица мржње, или мржња узрок злобе, можемо се сложити да је ипак ова немоћ о којој је Толстој говорио само прва фаза  у том зачараном кругу. Дефинитивно окидач да се испољи је у нечему другом, можда у неразумевању других, али и у личним фрустрацијама са  којима појединци не могу сами да се изборе. Шта је то што нас тера да уђемо у тај зачарани круг?

Психотарапеут др Зоран Миливојевић је за мржњу рекао: „Када мржњу сагледавамо кроз логику особе која мрзи, онда свака мржња јесте прогањање. Било да је реч о мржњи према некој појединачној особи, било да је реч о мржњи према класи људи.“

Мржња јесте прејака реч, али ако кренемо са неком градацијом онда би могли рећи да прво иде љутња, нетрепељивост, бес, па презир па тек онда мржња, верујем да има још осећања док се не дође до мржње. Зашто смо се толико љутили једни на друге када прескочисмо тако брзо ове степенике градације? Осећај превелике одбојности према некоме или нечему је брзо прерастао у деструкцију. Али добро хајде да се тешимо, да је ипак „осећај“, а између љубави и мржње линија је кажу веома танка, па да се надамо да ће опет завладати љубав. Бог је љубав, а сви смо ми Његова деца, неки су се одметнули, али добро хоће то тако у пубертету, то су оне, изгледа, луде године када деца не виде Оца свога, али вратиће се, молиће га и Он ће испунити поново њихова срца љубављу. Стрпљење је мудрост.

Пре пар дана сам рекла како не мрзим никога, чак и оне који можда мрзе мене. Не мене као особу, јер немају разлог, већ мене као призму онога што представљам и што се вероватно разликује од онога што желе да будем. Чудно ме је саговорник гледао, а ја сам одговорила да не умем да мрзим, а оне који имају у себи тај осећај дубоко жалим. Мишљења сам да тај осећај разједа, да се не може мирно живети са њим. Зато увек бирам да не мрзим, да не осуђујем. Сви се ми разликујемо, па чак и они рођени као близанци се разликују а од исте мајке и од истог оца, а не ми. Али, то не значи да треба да се љутимо једни на друге, да треба да се уништавамо и прогањамо. Довољно је велика ова планета за све нас, без обзира на то у којој богомољи се молимо, које смо боје коже и тако даље и тако даље. Не желим и нећу да верујем у то да ме неко мрзи, да неко мрзи оно чему припадам. Тражим оправдање у сваком таквом поступку ако га препознам, али нажалост све мање оправдања могу наћи, нажалост ружног је све више, подсећа да је мржња, нетрепељивост сигурно јесте.

Ако је оправдање за презир, за инат то што не смеју у себи препознати оно чега се плаше, нека буде, онда има наде да ће то избити на површину кад тад-мора. Сви смо ми рођени као Tabula rasa, на нама је како ћемо је исписати.

„Сваки човек је физичко, психичко и духовно биће. Вера је управо израз нашег духовног бића. Вера је љубав. Вера у добро нам пружа основу за здрав живот са свим људима око себе. Када своје срце испунимо са вером у добро, у човекољубље, у благостање, ми смањујемо могућност да се такозвано зло шири, да мржња влада“.

One thought on “ЉУДСКА ЗЛОБА УВЕК ДОЛАЗИ ОД НЕМОЋИ

  1. Voleti ne mogu svi voleti je umeće duše a dušu nemaju svi zato su oni oni drugi koji ne razumeju ni sebe ni druge a mržnjom teraju sopstveni strah

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Pin It on Pinterest