МАХАТМА ГАНДИ: ВЕЛИКА ДУША КОЈА ЈЕ ЗРАЧИЛА ЉУБАВЉУ ПРЕМА БОГУ И ЧОВЈЕЧАНСТВУ

Пише: Милан Гајовић, дипломирани правник са адвокатским испитом и дипломирани економиста, из Подгорице

Индија – „Колијевка људског рода, завичај свих језика, мајка свих историја, прамајка свих легенди, прапрамајка свеколике традиције. Ковчег највреднијег што има човјечанство. (Марк Твен, амерички писац)

Мохандас Карамчанд Ганди (1869 – 1948) био је индијски правник (адвокат), политичар, државник, један од вођа покрета за независност Индије од британске колонијалне власти и борац за људска права. Његови поштоваоци и присталице су му дали надимак Махатма (Велика Душа) и Бапу (Отац).

Резолуцијом УН, од 15.јуна 2007.године,његов датум рођења (2.октобар) проглашен је за Међународни дан ненасиља.

Рођен је у држави Гуџарат, а његова породица је припадала трећој по рангу  касти ваишија. Тој касти припадају трговци, занатлије, сељаци…Интересантно је да и његово презиме Ганди, на гуџарати језику значи – трговац.

По хиндуистичком предању, касте настају директно од Творца и трајно су човјеково социјално обиљежје. Разликују се по боји. За касту ваишија карактеристична је жута боја, а  настала је  из поткољеница бога Браме. Постоје четири касте,а пету најнижу чине  далити („недодирљиви“). Борећи се за укидање кастинских разлика, Ганди их је називао „Хариџани“ – „Божја дјеца“.

Идеје водиље Гандијевих  личних  и политичких  убјеђења  биле  су   ахимса  (ненасиље – ненасилни  отпор) и сатјаграха (снага истине) која је била парола његове ненасилне борбе. Он је непоколебљиво вјеровао да је  ненасиље пут до  истине и у личном животу и на социјалном  (политичком) плану.

За Гандија су  сви  људи браћа („дјеца Божија“), без обзира на расу, вјеру, нацију, пол…Сматрао је да оно што нас сједињује и чини равноправним људским бићима јесте  Бог.  Био је  оплемењен љубављу према Богу и свим људима и говорио је „…да их (људе) моје срце није могло разликовати.“, те да „Не смијете да изгубите вјеру у људскост. Људскост је океан…“ Био је убијеђен да је ненасиље закон људи и једини пут напретка човјечанства, а насиље закон звијери. Ненасиље је природно људско стање, којим се штити оно што човјека чини човјеком. Наглашавао је важност узајамног поштовања људи, без обзира на разлике међу њима. То је исказивао ријечима: „Морамо поштовати друге религије, као што поштујемо нашу. Толерисати их није довољно.“ , те „Када изгубимо морал, престајемо да будемо религиозни…“

Залагао се за ненасилну побуну народа, као једини пут за постизање независности Индије. Године 1930., предводио је 320 километара дугу шетњу („Пут соли“) до мора. Циљ је био прикупљање морске соли, као симболичан пркос властима. 

По Гандију, наша способност да будемо ненасилни произилази из самодисциплиновања, личне храбрости и молитве, те из поштовања и  љубави према Свевишњем. Љубав је пут ка истини, а Бог је љубав. “Ви морате да будете промјена коју желите да видите у свијету“, говорио је. Гајио је „културу мира“ ријечима: „Нема пута до мира. Мир је пут“. Љубав, мир и ненасиље су пут за превазилажење „седам грехова  свијета“,а то су „богатство без рада, уживање без савјести, знање без карактера, трговина без морала, наука без хуманости, обожавање без жртве и политика без принципа“.

Залагао се и за хармонију човјека и природе, сматрајући да „Природа пружа довољно да  задовољи потребу сваког човјека, али не и похлепу сваког човјека“.

Дискриминацију и расизам је осјетио на својој кожи. У Јужној Африци је провео двадесет година ,као адвокат који је штитио права најугроженијих.

Путовао је, једном,  возом ка Преторији, с картом за прву класу. Међутим, британски путници  сматрали су увредом што се „обојени“ налази у њиховом купеу, па су тражили од кондуктера да интервенише.  Ганди је одбијао да се премјести у вагон треће класе, који је био резервисан за „обојене“. На крају је избачен из воза и он и његов пртљаг.

Према једној анегдоти, на питање шта мисли о западној цивилизацији, иронично је  одговорио:

„Мислим да је то добра идеја!“

Индија је стекла независност 1947.године. Али, већ 1948.године, земља се подијелила на Индију и Пакистан. Дубоко разочаран, Ганди је казао: „Подјелом Индије и моје тијело се подијелило на два дијела“.

Гандија је 30.јануара 1948.године, убио хиндуистички фанатик, на путу за вечерњу молитву. На Гандијевом надгробном споменику се налази натпис „Хе Рам“ (Ох, Боже). Сматра се да су ово његове последње  ријечи, као израз бриге за судбину човјечанства.

Поштовао је древну хиндуистичку традицију да је суштина човјека бесмртна душа која кроз отјеловљења на Земљи самоспознаје Истину. Снагу истине је црпио и из „Багавад гите“ (веданте, односно књиге „највишег знања“), у којој се наводе ријечи Бога Творца:

„У различитим временима јављам се у различитим облицима на цијелом свијету, у зависности од околности. Моје отјеловљење је зарад добра на свијету.“

Атман је  у  хиндуизму суштина човјечја,  сопство, јаство, свијест, дух, душа. Универзална космичка свијест (браман) је као океан,а појединачна свијест (атман) је талас тог океана, који из тог океана извире и у њега се враћа, по вишем интелигентном плану. Као привремено отјеловљено сопство, атман се налази у илузији одвојености од брамана (божанског), али се, након одласка са овог свијета маје – илузије (да је права суштина), поново стапа са браманом.

По том принципу се  и Гандијева , и у овом животу силно  оплемењена и узвишена душа, поново вратила океану универзалне, космичке свијести (Божанском).

Милан Гајовић, дипломирани правник са адвокатским испитом и дипломирани економиста, из Подгорице

26.април 2021.године       

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pin It on Pinterest