Реаговање Андрије Мандића поводом данашњег интервјуа Мила Ђукановића
ДАНАШЊИ ИНТЕРВЈУ ЂУКАНОВИЋА ЈЕ НЕМУШТО ПРИЗНАЊЕ ЊЕГОВОГ ПОЛИТИЧКОГ ПОРАЗА
Данашњи петровдански интервју Мила Ђукановић за “Побједу”, представља литерарно скромно али социолошки врло упечатљиво свједочанство човјека који се суочава са сопственом политичком прошлошћу.
Његов подужи говор је немушто признање политичког пораза, и суштински један од оних поновљених прогласа, не само против СПЦ, ДФ-а и остатка опозиције већ и читаве Црне Горе. То је крик деспота који је тридесет година владао на дискриминацији и подјелама а против помирења у овој земљи, против слоге и људског разумијевања. Његова данашња порука долази из мрака братоубилачке прошлости, слијепа да препозна ново вријеме у садашњости и чује глас будућности. Мрзовољан, љут, напрасит, увријеђен – нико му не ваља, до он сам. Чак ни његова партија му више није по вољи као некада, свјестан тенденција масовног напуштања од стране најбољих чланова. Он се налази у паничном страху да ће тај тренд добити на убрзању у наредном периоду и зато показује патолошку мржњу према Демократском фронту, што је разумљиво, посебно из два разлога. Прво, ДФ је непоколебљиви политички субјекат који се непрестано бори против његове агресивне аутократије, криминала и пљачке Црне Горе. Управо смо ми веома гласни подсјетник на политичка непочинства његове владавине и велеиздају коју је починио у односу на црногорску историју и наш традиционални начин живота. Ту нашу доследност поштују чак и они који нас не воле. Политички конвертити, који су издали све оно што су некада бранили и заступали, посебно нас мрзе јер смо ми свједоци њихове срамоте. Друго, поред свих механизама примјене силе који су му доступни: хапшења, судски процеси, брутална медијска стигматизација, финансијске блокаде и физичка сила, ДФ је успио да након тих удара буде још јачи, организованији и на наредним изборима ће пресудно допринијети обарању тиранина.
Предсједник без народа није предсједник, а овај који се тако представља гази по своме народу оптужујући га за све и свашта. Апсолутно већинску религијску заједницу, канонску православну цркву, мисли да ће угрозити злоупотребом Скупштине, а њен велики углед урушити нечовјечним поступцима и насиљем усмјереним против наших владика, монаштва, свештенства и вјерујућег народа и тако затријети вјеру код људи и отети црквену имовину.
Ово је једини предсједник у једној хришћанској земљи који уличним, неуким и неконтролисаним језиком вријеђа поглавара СПЦ, патријарха српског господина Иринеја и митрополита своје Црногорско приморске митрополије господина Амфилохија.
Ово је, такође, једини предсједник неке посткумунистичке земље, који се лажно представља као дио западноевропског цивилизацијског круга, а који не слави „рушење Берлинског зида“ и побједу над партијским диктатурама једне изабране класе, већ подиже нове споменике комунистичком вођи Титу. Замислите како би слободни свијет реаговао када би у Русији почели да дижу нове споменике Стаљину, у Бугарској Тодору Зивкову, у Румунији Николају Чаушеском а у Албанији Енвер Хоџи. Зато овај историјски и идеолошки погубљени а у суштини поражени предсједник и даље по шумума и горама тражи браћу од исте крви , у униформама које је некада носила већина његовог братства да би их „морално стријељао“ ухапсио или јавно обиљежио.
Овај његов интервју је говор мржње против сопственог народа и зато ће остати зампаћен као најувјерљивији доказ о природи и карактеру човјека који није хтио да буде предсједник већинског народа, који није желио помирење и бољу будућност за све него му је важније да своју земљу и народ завађа и дијели умјесто да их мири и јача.
Ђукановић је као и сваки добар слуга а лош господар, беспоговорно износио на пијацу издаје све вриједности црногорске традиције и њене етичке и духовне вертикале. Издао је државу коју је од предака наслиједио, издао је војску коју је предводио, издао је Цркву коју је у политичким борбама и партијским интригама у прошлости злоупотребио, издао је језик којим је говорио, издао је свето Косово и Метохију, и свакоме ко је био јачи од њега је служио.
Истина, многе од тих адреса којима је служио одавно су политички бивше, јер су се геополитичке околности промијениле, па Ђукановић сада тумара по свијету нудећи другим субјектима своје услуге, вјерујући да ће послушни слуга увијек пронаћи новог газду.
Црној Гори је неопходан пут помирења и напретка а не политика завађања народа и крађе државних добара. Зато је данашњи интервју Ђукановића његово опроштајно писмо од ове земље и овог народа.
АНДРИЈА МАНДИЋ