МЕДОЈЕВИЋ: РАДНИЦИ У РОБОВСКОМ ПОЛОЖАЈУ, БЕЗ ИКАКВИХ ПРАВА!!! ТО СЕ МОРА ПРОМЈЕНИТИ, ОДМАХ!!!

Економска политика овог режима се базира на уништењу сопствене производње и распродаји ресурса. Приватизација је била осмишљена и организована да се државна ид руштвена имовина прелије у џепове врха режима и њихових тајкуна, и то се и десило. Нова класа „капиталиста“ која је настала пљачкашком приватизацијом је постала власник приватизованих предузећа, са којима нијесу знали да управљају. Бирани по критеријуму лојалности шефу режима, углавном по препоруци УДБЕ, први капитал су стекли кроз шверцерске операције за вријеме санкцијам које су обављали под контролом врха режима и уз директно учешће УдБЕ .Тако је Ђукановић, читаво вријеме имао потпуни увид у количине новца које се обрћу у шврецу, али и у износе новца које су ови тајкуни „зарађивали“ кроз нелегалне кријумчарске операције током 90тих.

Нова „капиталистичка“ класа настала на шверцу, кршењу закона, сарадњи са ДБ, под политичком капом ДПС и заштитом контролисаних институција система, није била у стању да , у регуларним условима тржишне конкуренције, управља са имовином стеченом приватизационом пљачком.

Тако су нови власници наших предузећа, постали људи веома скромних знања о савременом корпоративном управљању, реструктурирању предузећа, новим технологијама, савременом маркетингу, управјању кадровима и сл и наставили су да управљају сада огромном имовином, на једини начин , који им је био познат- осланајујући се на ДПС режим и УДБУ. У највећем броју случајева нови „капиталисти“ су одмах улагали вриједне комаде приватизационе имовине за добијање кредита код банака, које углавном нијесу враћали , што је приватизоване фирм доводило до банкрота, а нове власнике додатно богатило. Радници новоприватизованих фирми су масовно остајали без посла, а за отпремнине су се морали борити штрајковима. Радници у бившим приватизованим предузећима , која су  у стечају годинама, тешко наплаћују своја потраживања јер су се, предузећа већ прије уласка у стечај, задужила код банака и банке имају право првенства у наплати својих потраживања из стечајне масе. Власник је узео новац од кредита, као гаранцију дао имовину или залихе предузећа, послао га у стечај и оставио раднике и без зарађених, а ненаплаћених зарада.  

Паралелно са уништавањем индустрије као језгра сваке развијене привреде, режим и службе безбједности су разориле и Синдикат који је постао кључна карика режима за смиривање радничког незадовољства и партнер у рапидном смањивању стечених радничких права.

Лидери Синдиката су постали саставни дио механизма пљачкашке приватизације и стицали огромна богаства , па и сами постајали озбиљни капиталисти и послодавци. Режим је успио да умртви снагу радничког незадовољства куповином синдикалних лидера, арадници су остајали без посла.

Они који су задржали посао код приватних послодаваца, временом су изгубили стечена права за које се синдикат борио деценијама , тако да, данас, у приватним фирмамам скоро да и не постоје синдикати нити појединачни колективни уговори, па су права радника сведена на голу примјену Закона о раду. Режим је од преалска на неолиберални економски модел 2000 године, стално мијењао Закон о раду, искључиво по диктату крупвног капитала који је постајао све више закон о заштити интереса крупног каитала и послодаваца, а све мање закон који штити нека основна права радника.

Радници у приватним фирмама су изложени брутланој екслоатацији. Не поштује се законска одредба о дужини радног времена, систематизација радних мјеста, школска спрема, нерадни дани, прековремено ангажовање и рад субото и недељом се не плаћа по увећаној вријендости бода, зараде касне и по више мјесеци, а неријетко се се исплаћују без плаћених пореза и доприноса.

Дисциплинских поступака скоро и да нема, већ се непожељним радницима једноставно одмах даје отказ

Посебно тешка ситуација је код радника у трговинама, гђе послодавци намећу нехумане услове рада. Посебно јер тамо раде углавном жене, које морају да раде и тешке физичке послове, као што је утовар и истовар робе, морају читаво радно вријеме да проведу на ногама, немају слободне дане у скалду са законом и раде за мизерне плате које се крећу од 200-300ЕУР, на које врло често нијесу плаћени порези и доприноси. У највећим трговачким компанијама не постоје синдикати, а вец висе од деценију не постоји грански колективни уговор, па су радници у трговини под свакодневним притиском отказа , без икакве заштите Синдиката.

Прави хаос по питању запошљавања, радног статуса и права, влада у грађевинарству. Већина радника с еангажује на црно, без било каквих уговора о раду. У току грађевинске сезоне раде и по 14 часова дневно, суботом и недељеом, без слободног дана. Плате им се исплаћују у готовини, без исплаћених пореза и доприноса. Безбејдност на раду је веома лоша, и честе су повреде на раду, па и са фаталним исходом. Радници нијесу пријављени, па немају ни осигурање, тако да трошак лијечења иопоравка сносе сами. Није мали број случајева , да радници оостану и без зараде, јер послодавац инвеститор нестане из земље и остави зграде незаврсене и раднике неисплаћене.

Слична ситуација је и код запослених у сектору приватног обезбјеђења објеката и лица, гђе ради преко 10.000 радника, који су мизерно плаћени и којим се , по правилу, плата дугује и за више мјесеци.

Због великог броја радно способних, а незапослених грађана који се креће око 180.000 велики је притисак и понуда радника, а много мања тражња, па су послодавци у прилици да сталним пријетњама отказом , држе у робовласничком односу запослене чији ниво права је сведен на испод оног који су радници изборили у западним капитлистичким државама у другој половини 19. вијека.

 Плате у приватним фирмама се не повећавају , већ су годинама на истом или нижем нивоу. Нови власници есклоатацијом запослених и смнејивањем трошкова радне снаге компенyују евентуалне лошије резултате пословања првенствено водећи рачуна о свом профиту. А профит послодаваца не може бити пречи од права радника на живот. Постојећи положај запослених је неприхватљив и са екслоатацијом радне снаге се мора престати.

Црна Гора треба нови социјални пакт који ће утрдити основне принципе и вриједности које држава мора да штити. Право на рад и зарадау са којом ће радник моћи да обезбједи достајнствен живот своје породице, мора бити темељ новог социјланог пакта државе, послодаваца и радника.

ПзП се снажно залаже за проналажење одрживог компромиса између свијета рада и свијета капитала из којег ће се иградити нова предузетнчка култура свјесна да је суштина успјеха једне компаније , одрживи баланс између доброг упраљања и добро мотивисане радне снаге. Понижена, обесправљена, биједно плаћена, незаштићена радна снага не доприноси напретку ни пословања предузећа нити економије у цјелини.

Зато ПзП позива све запослене у Црној Гори које послодавци понижавају, малтертирају, биједно плаћају, тјерају да раде под нељудским условима, не поштују њихову личност , дигнитет и угрожавају њихово достојанство да се придруже насој борби  за суштинске ПРОМЈЕНЕ економског модела.

ПзП се снажно залаже за радикалну пормјена економског модела примитивног неолибарлизма, заснованог на пљачки државних ресурса, монопилима,  експлоатацији природних и људских ресурса и доминацији интереса крупног капитала и њиховг приватног профита. И радници у Црној гори заједно са другима морају дићи главу и кренути у борбу за своја права, јер им нико од постојећих режимских ДПС тајкуна послодаваца, та права неће дати без борбе.

Што мање ваших права, то више њихових профита, луксузних вила, јафти, аутомобила, милиона на рачунима у иностарнству .

Борба за право ваших породица на достајанствен и поштен живот од рада је мотив довољан да масовно изађете на улицу и будете дио историјске борбе народа против тотаитарног режима и његових тајкуна еклоататора. Слобода тражи људе. ПзП кроз ДФ је био ту да поведе борбу за нову, поштенију, хуманију, достајанствену и праведну државу у којој ће се свијет рада и свијет капитала договарати у обостраном интересу и у интересу просперитета наше државе и грађана.

ПРОМЈЕНЕ ИЛИ НИШТА!!!